Реаговање
Српског националног већа КиМ, Српског националног форума и НПСрба са Косова и Метохије „Отаџбина“
“Црква не одбија (чак, прим.аутора) ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас…!”
Овом мудром изреком благопочившег патријарха Павла почињемо ову нашу жалбу Богу!
Завршио се Архијерејски Сабор, а од позива за разговор са представницима Срба са Косова и Метохије, ни речи. А, ипак, очекивали смо позив како би у непосредном разговору нашим духовним оцима указали на евидентну трагедију која је на делу присутна, на катастрофално стање у коме се нашло њихово изгубљено стадо, да видимо шта нам ваља чинити, сабрати се и помоћи разбијеном, превареном и остављеном српском народу у борби за голи опстанак. Очекивали смо да архијереји чују глас, вапај људи који долазе из тог унесрећеног народа. Нажалост, наша очекивања су изневерена.
Овако игнорисани покушавамо да нађемо одговор зашто је то морало да тако буде. До скора мислили смо да је то хир и воља Његове Светости патријарха Порфирија и епископа рашко-призренског Теодосија! Међутим, дошли смо до тужног сазнања, да је то уствари, у највећем, политка наших великодостојника, наших „светих“ архијереја!?
Шта је наш основни грех, има их доста. Јер, нема безгрешних, само Бог је безгрешан. Чак и када би били толико грешни, наши духовни оци су пред Богом имали обавезу да нас приме, саслушају нас и укажу нам на грехе, опросте нам и дају савете како даље!?
Међутим, ипак, овде је нешто друго у питању, нешто до сада несвакидашње. Патријарх и највећи број великодостојника „ухватила“ је гордост, инат, пркос, оне особине које ни у ком случају не пристају великодостојницима. Тврдо су одлучили, говорећи себи: „Шта нам можете, нећемо и не желимо да вас примимо, нити ћемо вам икад одговорити на ваше вапаје…, за нас, уствари, ви не постојите, ви нисте верници, ви сте отпадници…“?!
После свега, само тако можемо закључити! Добро, и то је одговор. Искрен и јасан одговор, патријарх Порфирије и архијереји терају инат са својом духовном децом!?
Шта ли би рекао, да је жив, премудри благопочивши патријарх Павле? Претражисмо његове очинске савете и наиђосмо на мудру изреку, чини нам се праву за овај наш „неспоразум“:
„Када је сујета присутна онда долази до гордости, свађе. Није несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора сагледати са више страна. Али често код нас долази до оног што није разлика у мишљењу. Тога се морамо ослободити. Ако будемо толерантнији, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога. Не да га усвојимо ако није добро, али да га схватимо да не дође до мржње и овог што нас цепа и дели“.!
Ипак, после свега сели смо и анализирали, тражећи шта је, уствари, прави повод да духовни отац игнорише своју духовну децу. Можда смо несмотрено, у пет писама које смо упутили за последњих 12 месеци патријарху и исто толико владики Теодосију, повредили Његову Светост и Његово Преосвештенство? Анализирали смо садржину свих писама и устврдили да су она написана уз највеће поштовање наших великодостојника.
Размишљамо даље, тражећи одговор на питање: да ли је можда узрок у континуитету реафирмисаног Српског националног већа Косова и Метохије чији је председник био благопочивширашчињени владика Артемије? Ипак, хоћемо да верујемо да ни то неби требало да буде разлог, јер је владика Артемије духовни отац нашег данашњег владике Теодосија, није ваљда да владика „бежи“ од свога духовног оца!? Отац може и да “погреши”, али отац остаје отац, размишљамо!
У даљим тражењима узрока, анализирали смо и наш однос према властима, посебно са председником Александром Вучићем и његовом косовском политиком.
Е, то већ може бити озбиљан разлог јер су Српско национално веће Косова и Метохије, Српски национални форум и Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“, у дубоком неслагању са том политиком, док на другој страни великодостојници наше цркве су у великој сагласности са њом.
Дакле, закључисмо, да је наш кључни грех то, што се не слажемо са Вучићевом издајничком политиком.
Као да је политика Цркве, да све што се не свиђа актуелној власти, није прихватљиво и за Цркву!
До таквог закључка довео нас је досадашњи однос Патријарха и већине великодостојника према политичким одлукама Александра Вучића и његове власти, које најдиректније конвергирају са политикама међународних центара моћи и косовских сепаратистичких вођа.
Нажалост, и део саопштења Светог архијерског сабора са његовог последњег заседања упућују, хоћемо да верујемо, у неразумевање онога што се дешава у нашој јужној покрајини!
Разумљива нам је оштра критика Сабора албанских власти на Косову и Метохији, јер она је бескрупулозна, усмерена на нестајање нашег народа, наших корена и наше Цркве са свете српске земље. Али, ни једном речју не осврнути се на катастрофалну политику српске власти која, је у многоме заслужназа стање у коме су се Срби на Косову и Метохији нашли, није у складу са стварношћу. Да не набрајамо шта је све та политика, без икакве потребе предала и препустила тзв. Републици Косово!? Такође, не можемо разумети прећуткивање цркве Немачко-француског споразума и Охридског договора, а поготову никако не можемо разумети подршку Бриселском споразуму, који је темељ издаје Косова и Метохије. Позвање Сабора у свом саопштењу „да се проблеми на Косову и Метохији морају решавати искључиво дијалогом, заснованим на поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН и међународним повељама које гарантују очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије на овом простору…“ и подржавати Бриселски споразум, прећутати Француско-немачки споразум, Охридски договор, који су противни Резолуцији, је за нас неразумљиво и опасно. Такође залагање Сабора за „успостављања функционалне Заједнице српских општина“ , последњег камена у темљу тзв. независне Републике Косово, (по Бриселском споразуму она је оквиру „Устава тзв. Косова“), погубно је!? Овим препорукама Црква не да је ушла у политику, већ је најдиректније дала благослов континутету издаје која још увек траје.
Зашто је Црква дајући благослов председнику Републике Србије Александру Вучићу, „заборавила“ своје осуде његове (Шешељеве) политике деведесетих година (видети одлуке Сабора), која је један од узрочника страдања народа, која је, нажалост, и данас тема недобронамерних центара моћи да српски народ због такве политике покушавају да неправедно анатемишу. Благословом Цркве Вучићу да „брани“ српски народ у УН од међународних неправедника и од последица његове (Вучићеве) политике, уствари, заокружује и амнестира и Вучићеву политику издаје Косова и Метохије.
Тако је Сабор издајника светог Косова промовисао у „спаситеља“ српског народа!? Шта би данас рекли да су живи благопочивши патријарх Павле, митрополит Амфилохије, владика Атанасије Јевтић!? Сигурно је „да се у гроб преврћу“!
Рекосмо и спасисмо душу, јер свако ћутање било би саучествовањеу сопственом нестајању!
Цитираћемо још једном премудрог патријарха Павла: „Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благослов“!!!
После свега, ми одлучисмо да будемо смирени, не би ли измолили Божји благослов, иако имамо разлога да вриштимо до неба! Борићемо се смирено за наше Косово, јер, „Бог смиренима даје благослов“. Тај благослов је много вреднији од благослова гордог нам Патријарха!!!
Како радили тако нам Бог помогао!
У Грачаници, 28. мај 2024.
ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ВЕЋА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
БОНУС ВИДЕО:
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!