ИСТОРИЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Косово и Метохија

Косово и Метохија — скраћено КиМ званично Аутономна Покрајина Косово и Метохија — АПКиМ или Космет (од Косово и Метохија), јесте аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Покрајина се граничи на југоистоку са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и на западу са Црном Гором, док је њена административна линија према ужој Србији под контролом УНМИК-а. Има око 1,7 милиона становника. Службени језици су српски и албански, а седиште администрације се налази у Приштини.

Од завршетка рата и НАТО бомбардовања Југославије 1999. године, Косово и Метохија се у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН налазе под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). „Представници народа Косова” донели су 17. фебруара 2008. једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и након тога усвојили Устав такозване Републике Косово. Независност такозване Републике Косово признаје 88 од свеукупно 193 чланице Уједињених нација.

Име
Назив Косово потиче од словенске, српске речи кос — црна птица, а појам Косово означава, на српском језику, област насељену тим птицама. Име Метохија долази од грчке речи метох, којом су била називана црквена имања, пошто су значајни земљишни поседи са селима у тој области били не само у власништву Пећке патријаршије, него су повељама српских владара, многи њихови поседи у Метохији, укључив и читава села додељивани појединим српским манастирима, пре свега владарским задужбинама, попут Високих Дечана или Светих Архангела. Део владарских поседа у Метохији био је често уступан на трајно коришћење манастиру Хиландару на Светој гори.

Географија Косова и Метохије

Две географске регије које чине Косово и Метохију
Косово и Метохија заузима 10.887 km² и 1999. године је према проценама имало готово два милиона становника. Налази се источно од Црне Горе, југоисточно од Рашке области, северозападно од Северне Македоније и северно од Албаније. Највећи градови су: Приштина са 209.000 становника и Призрен са 127.000. Покрајина се састоје из две области, Косова на истоку и Метохије на западу.

Метохија на најширем делу има 23 km ширине, а дуга је око 60 km, на просечној надморској висини од 550 m. Главна река је Бели Дрим. Метохију окружују планине Мокра Гора на северу и северозападу, Проклетије на западу, Паштрик на југозападу, Шар-планина на југу и југоистоку и Дреница, која је одваја од остатка Косова, на истоку и североистоку.

Покрајина је углавном брдовита. Најпопуларнији туристички центри је Брезовица и Превалац, на Шар-планини, која се налази на југу и југоистоку на граници са Македонијом. Највећи врх је Ђеравица (2.656 m), на Проклетијама, на граници Албаније и Црне Горе. Део планине Копаоник се налази на северу ове покрајине. Од река, највеће су Бели Дрим, Биначка Моравица, Ситница, Ибар.[

Клима на Косову и Метохији је континентална, са топлим летима и хладним зимама.

Историја
Историја Косова и Метохије је уско повезана са историјом средњовековне српске државе. Многобројни манастири и цркве као и остали споменици културе сведоче о присуству многих народа још из античког доба.

Карактеристика данашњег Косова је разноликост становништва: Албанци, Срби, Роми и Турци, која је последица миграционих кретања кроз историју. Ова миграциона кретања су почела још у доба Илира, и настављала се кроз период Римског царства, насељавања Словена на Балканско полуострво, османских освајања, угарско-турских ратова 1448, аустријско-турских ратова 1683—1699, 1716—1718, и 1737—1739, српско-турских ратова 1876-1877, 1877-1878, балканских ратова 1912-1913, Првог светског рата и Другог светског рата.[13] Даље промене су условљене исељавањем не-албанског становништва од 1945. до 1999. и агресије НАТО-а на Србију 1999, која доводи до даљег исељавања и прогона Срба и других не-албанаца.
Античко доба
У античко доба простор данашњег Косова и Метохије се називао Дарданија. Дарданци су насељавали и простор данашње југозападне Србије и део Македоније.

У 3. и 2. веку пре нове ере, овим регионом су владали дардански краљеви: Лонгарус, Бато и Монуниус, као и Етута, Монуниусова ћерка. Косово и Метохија затим долази под власт Македонаца.

Римљани освајају територију Косова и Метохије 75. године, у току Илирских ратова. Територија улази у састав римске провинције Горње Мезије (лат. Moesia Superior). Од цара Диоклецијана чини засебну провинцију Дарданију (лат. Dardania).

Средњи век
Од поделе Римског царства 395. године до краја 12. века подручје је наизменично под контролом Византије, Бугарског царства и Самуиловог царства. Током 12. века Срби из Рашке почињу да продиру на подручје Косова и Метохије које је такође настањено Србима, али је под византијском влашћу. Долази до сукоба између Византије и владара српских држава, Дукље и Рашке. До првог сукоба дукљанског владара Константина Бодина са византијском војском долази 1073. године код утврде Пауни на Косову. Бодин је изгубио битку и пао у заробљеништво.

Рашки велики жупан Вукан је успео да одржи Звечан 1091. године. Из њега је вршио походе даље и спалио Липљан. Даље победе против Византије је извојевао 1096, али 1106. доживљава пораз. Крајем 12. века жупан Стефан Немања долази до Липљана. Године 1170. код села Пантина на левој обали Ситнице односи победу над византијском војском.

Српско царство, 14. век
Од пада Цариграда 1204. па до пада Србије под османску власт 1459. осам деценија после Косовске битке, подручје Косова и Метохије израста у средиште средњовековне Србије, као културни, духовни и политички центар, премрежен стотинама цркава, владарских и властеоских задужбина, већег броја утврда и двораца, често привремених престоница (Пауни, Сврчин, Неродимље, Призрен). Читаво подручје било је важно раскршће путева којима су пролазили каравани. Неко време је град Призрен, најчешће у традицији, помињан као престоница српских владара Душана и Уроша. У непосредној близини града Пећи било је најпре седиште Архиепископије пећке, од средине 13. века, а затим и средиште Пећке патријаршије (1346—1457. и поново 1557—1766). Пре доласка Османлија, подручје се привредно убрзано развијало.

У привредном погледу, територија Косова и Метохије је чинила економски недељиву целину и централно привредно подручје српске средњовековне државе. То је била област са сточарским, ратарским и виноградарским насељима, окружених на ободу зонама рударске произвидње, насељима занатског типа и трговима, на којима су се окупљали домаћи трговци Срби и они из приморских градова.

Тврђава Ново Брдо, средњовековно српско рударско и трговачко средиште
Срењовековни рудници на Косову (Трепча, Ново Брдо, Јањево), активирани су за необично дуге и успешне владавине краља Милутина (1282—1321). Рудник Трепча се спомиње од 1303. као значајно налазиште олова и сребра. Ново Брдо је један од најважнијих рудника Србије тога доба и један од највећих на Балкану. Из рудника у Новом Брду вађени су и сребро и олово. Сребро у том руднику је било помешано са златом (глама), а српски владари су имали добре приходе од рада рудника, што је било значајан извор прихода за јачање и опремање војске, као и за изградњу владарских задужбина, монументалних манастира, попут Грачанице у близини Приштине, Светог Стефана у Бањској, Богородице Љевишке у Призрену (све Милутинових задужбина), а затим и Високих Дечана, гробне цркве Стефана Дечанског, Светог Архангела, задужбине цара Душана, Манастир Светог Уроша у Неродимљу, затим у Мушутишту, Зочишту, граду Призрену, Средској жупи и многих других цркава и манастира широм ових двеју области, како мањих владарских тако и властеоских задужбина.
Косово је дало две значајне српске династије: Лазаревиће, пореклом из Прилепца код Новог Брда, и Бранковиће, родом из Дренице, који су после слома Српског царства (1346—1371), Србијом владали у тешком раздобљу скоро девет деценија између 1371. и 1459. Годин.е.

Косовкса битка и последице
На Косову пољу, у близини Приштине 1389. године одиграла се знаменита Косовска битка, у којој су Срби, предвођени кнезом Лазаром, а уз подршку одреда Срба из Краљевине Босне под вођством војводе Влатка Вуковића, уз велике жртве, ипак одолели силовитим налетима бројно надмоћније турске војске под султаном Муратом. У бици, у којој се убиством турског владара истакао српски витез, Милош Обилић, учествовало је, највероватније око 30.000 војника. Премда је битка остала без победника, јер су у њој погинула оба владара, а Турци се под новим султаном Бајазидом повукли у Брусу, Србија је, ослабљена, годину дана после битке, била приморана да прими вазално однос према Турцима. Тиме се Турцима отварао пут за даље освајање Балканског полуострва. Између 1371. и 1398. године, осим кнеза Лазара који је држао север Косова, највећим делом централног Косова с Метохијом најдуже је владао зет кнеза Лазара, Вук Бранковић, родом из Дренице, који је тек више година после Косовске битке године постао турски вазал.У периоду од 1371-1378. године дјеловима Метохије (простором од Пећи до Призрена) владао је зетски владар, Ђурађ I Балшић.

У борбама после Косовске битке, деспот Стефан Лазаревић, син и наследник кнеза Лазара, однео је победу 1402. код места Трипоље против сестрића Ђурђа Бранковића, који је уз турску помоћ покушао да преотме земље које су раније припадале његовом оцу, Вуку Бранковићу. Током мађарско-турског рата 1448. заповедник угарских војске Јанош Хуњади (познат у народу као Сибињанин Јанко) преко Крушевца долази на Косово поље са око 24 000 војника, и улази у нови косовски бој, али без подршке деспота Ђурђа Бранковића, турскога вазала. У дводневној бици угарских и крсташких витезова из суседних земаља против бројније војске турског султана Мурата II, Јанко Хуњади упркос великом јунаштву бива поражен на бојном пољу. Косово остаје под влашћу Српске деспотовине до јуна 1455, када је војска султана Мехмеда II Освајача после дугих опсада заузела Ново Брдо и Призрен, док је преостали део Деспотовине, дошао под турску власт после пада Смедерева 1459. године.

Косово и Метохија у саставу Османског царства
Између 1455. и 1912. године, Косово и Метохија је било у саставу Османског царства. У време турске владавине, на територији Косова и Метохије су образовани Вучитрнски и Призренски санџак, да би касније био формиран Призренски вилајет, а 1877. године и Косовски вилајет, првобитно са седиштем у Приштини, а потом у Скопљу. Када се на северу Србије издвојила Кнежевина Србија 1830, преостали делови Србије који су остали под османском влашћу, названи су, збирно, Стара Србија.

Продорима Османлија од краја 14. века, долази до померања српског и дела албанског становништва (Клименти) на запад и север Балканског полуострва. Турци тероришу, пљачкају, и одводе народ у ропство. Због неподношљиве ситуације, долази до српских устанака, подстакнутих насиљима, док се током аустро-турских ратова Срби хришћани придружују, као посебна милиција, хабзбуршким трупама. После аустријских пораза, због турских одмазди долазило до масовних пресељења Срба на хабзбуршке територије.

Пећка патријаршија ​(16-17. век)
Падом српске Деспотовине 1459. Турци успостављају свој спахијски систем. Подручје Косова и Метохије до године 1541. припада румелијском ејалету. Од 1541. до 1580. припада будимском, затим босанском, а од 1607. опет румелијском ејалету. По турском систему долази до поделе на санџаке (округ), казе (срез), и нахије и кадилуке (општина). У борби против отпора становништва Турци користе исламизацију и друге методе. Исламизацију сматрају најбољим средством за смиривање подручја. Испрва у ислам прелазе феудалци, затим градско, и на крају и сеоско становништво. Процес исламизације траје све до краја 19. века, и Албанци масовно прелазе у ислам, а Срби делимично. Турци узимају младе Албанце у војску путем данка у крви и регрутацијом у јединице азапа, из којих редова се регрутују будући феудалци и војни команданти. Султан Селим II ослобађа дажбина сваку хришћанску кућу из које је бар један мушкарац прешао у ислам. Многе српске породице се селе на север и запад, а напуштена имања заузимају исламизовани Албанци и тако постепено шире властиту етничку територију. Албанци хришћани (племе Клименти) пружају отпор Турцима заједно са Србима.

Све теже свеопште прилике у Османском царству протоком времена доводе до устанака и немира становника, нарочита за време ратова Аустрије са Турском.

После слома турске опсаде Беча и оснивања Светог савеза између Аустрије, Пољске и Млетачке републике 1684, долази до поновног буђења отпора покорених народа у Турској. У борбу против Турака ступају Срби и Албанци и неки се придружују аустријској војсци Силвија Пиколоминија која надире ка Скопљу. У Призрену се тој војсци придружује још око 20.000 људи, али смрћу Пиколоминија долази до осипања и пораза од Турака код Качаника дана 1. фебруара 1690. Са аустријском војском се повлаче и Срби из Приштине, Пећи, Косовске Митровице, Призрена и Новог Пазара у оправданом страху од турске освете. Предвођени српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем, прелазе у Хабзбуршко царство, у данашњу Војводину, заједно са мањим групама Албанаца.
Током идућег рата Аустрије с Турском 1737-1739, хабзбуршки цар Карло VI позива хришћане у Србији на поновни устанак. Аустријанци заузимају Ниш, а српски устаници Нови Пазар 30. јула 1737. године. Патријарх Арсеније IV Јовановић упућује људе на Косово и северну Албанију да дижу народ на устанак. Устаници и Аустријанци наносе Турцима пораз код Нове Вароши у августу. Турском противофанзивом све је било изгубљено, а значајан број Срба и нешто Албанаца хришћана се поново сели преко Дунава у Аустрију. На празне поседе Турци насељавају Албанце муслимане досељене са севера Албаније (племена Гаши, Краснићи, Шаља, Бериша и други), и у подручје око Новог Пазара, где велики број преосталих Срба прелази у ислам да избегне турску одмазду. У наредном миграционом таласу Албанци насељавају области долине Лаба, јужне Мораве до Сурдулице и Лесковца, Скопља, Куршумлије и Ниша. У новим крајевима Турци су Албанцима муслиманима давали плодну земљу и повластице, што изазива гнев и мржњу код Срба хришћана. Свим овим миграцијама, српски етнички центар Србије се постепено помера из старих подручја Рашке и Косова у слив Мораве и на простор данашње Војводине.
Султан Селим III је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. У то време већ долази до Првог и Другог српског устанка, којима је нова Србија из граница под Карађорђем, 1830. добила аутономију као вазална кнежевина у Османском царству. Стара Србија, јужно од граница обновљене Кнежевине Србије била је под влашћу често одметнутих албанских паша. Турске реформе 1835. године доводе до побуне албанских феудалаца у Пећи, Призрену, Ђаковици и Приштини. Муслимани из Призрена 1839. избацују турског команданта Исмет-пашу. Турци због тога успоравају реформе, а Албанци све више теже аутономији према централној власти у Цариграду. Турци појачавају насељавање Албанаца на Косово и Метохију пред српско-турски рат 1876-1877, српско-турски рат 1877-1878, и Црногорско-турски рат 1876—1878 Албанци су мобилисани и кориштени у борбама против Срба код Ниша, Јанкове клисуре, Јавору и Црној Гори. Током рата 1877—1878, наступањем српске војске према Врању долази до масовног повлачења албанског становништва из рејона Ниша, Лесковца, Топлице и других места (Нишки санџак), и они се настањују на Косово, док се Срби протерани са источног Косова,(Лаб, Гњилане), настањују у топличком и прокупачком округу, све до Врања. Страхујући од даљег територијалног ширења Србије, Турци до 1912. успостављају гранични појас ка Србији, састављен од села насељених Албанцима.

Албанци оснивају Албанску лигу на састанку у Призрену 10. јуна 1878. Захтеви Турској су били аутономија за Албанце, и уједињење четири вилајета (косовског, скадарског, битољског и јањинског) у један албански вилајет. Порта је ове захтеве одбила, а 1879. почео је велики албански устанак којим је турска власт била свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде. Албанци су сурово прогањали косовске и метохијске Србе, сматрајући их главним поводом за ширење Србије ка југу, и сталном претњом у случају новог рата.

У неким деловима Албаније долази такође до масовних албанских побуна. Турска шаље Дервиш-пашу са војском да разбије устанак, и он од априла 1881. улази у Призрен, Ђаковицу и Пећ. Албанска лига била је у крви угушена, али су привремено, поново, али у знатно мањој мери, избијали немири (1883. и 1884. године).

Положај Срба на Косову и Метохији, у последњим деценијама османске власти, посебно после 1878. нагло се погоршавао. Наоружани албански одметници муслиманске вере чинили су, некажњено, стална насиља, отмице имања, отмице девојака, паљење летине, крађу стоке, на шта као хришћани, без права да носе оружје, Срби нису могли да се бране, док су локалне турске власти, често у рукама албанских паша, толерисали насиља својих сународника почињена над Србима. Само у период у између 1890. и 1900. са Косова и Метохије, избегло је у Србију око 60.000 Срба, према подацима које је сакупила српска влада од својих конзула у Скопљу и Приштини. Ове податке потврдили су, додатно, и извештаји руских конзула у Призрену.

Од године 1905. до 1912. Албанци дижу низ устанака. У јулу 1908. у Урошевцу се окупља 20.000 људи, и покушава се извести ослобођење од Турака. Међутим у то време долази до Младотурске револуције у Турској, и обећавају становништву смањење пореза, демократизацију и побољшање општих животних услова. Учвршћењем своје власти Младотурци напуштају своја обећања и гуше албански отпор. Пропагира се идеја да су Албанци, као муслимани Османлије. Због тога августа 1909. избија нови устанак на Косову и Метохији, а Порта шаље војску да га угуши силом. До битке долази код Качаника од 11. маја до 13. маја 1910. Турци односе победу уз око 600 погинулих.

Године 1912. поново долази до устанка под вођством Општег устаничког комитета, на подручју Дренице, Пећи, Ђаковице, и северне Албаније. Бајрам Цури диже устанак у подручју Краснићија (Krasniqi). Устаници заузимају читаво Косово, северну Албанију, па чак и Скопље, на шта Младотурска влада подноси оставку. Нова влада шаље делегацију која се састаје са представником Албанаца Хасаном Приштином. Турци одбијају захтеве за аутономију, употребу албанског језика у школама и администрацији, и финансирање развоја Косова и Метохије.

Од 19. века, па све до 1945. године, Срби су за област данашњег Косова, Метохије и суседних области (укључив Рашку област, Скопље, Куманово, Велес, Гостивар) најчешће користили назив Стара Србија, подразумевајући углавном простор у границама Милутинових освајању у 13. веку, а крајем 19. века простор Косовског вилајета, чије је седиште било у Скопљу.
У црквеном погледу, Косово с Метохијом припадало је Епархији рашко-призренској, са седиштем у Призрену.

Косово и Метохија у саставу Србије и Црне Горе

Првобитне границе Србије, Црне Горе и Албаније након османског пораза у Првом балканском рату 1913. године
У Првом балканском рату, српска и црногорска војска ослобађају Косово и Метохију 1912. године. Српска војска Битком на Куманову ослобађа Косово са Приштином и Призрен, а црногорска део Метохије, са градовима Исток, Пећ и Ђаковица. Србијанске и црногорске снаге сусрећу се у Ђаковици. Део Албанаца и Турака тада напушта Косово и Метохију заједно са пораженом османском војском.

Косово је 1913. године одлуком Народне скупштине било интегрисано у Краљевину Србију, а део Метохије је уклопљен у Краљевину Црну Гору.

Поразом српске војске 1915, која се повлачила ка Јадрану преко Албаније, аустроугарске јединице окупирају северни део Косова, а бугарске јужни (Призрен, Приштина, Качаник, Урошевац, Гњилане), где заводе веома окрутан окупациони систем. Аустроугари отварају школе на албанском језику да придобију становништво. После пробоја Солунског фронта 1918, Косово поново ослобађају француске савезничке снаге заједно са јединицама српске 2. армије у октобру 1918, и реинтегришу га у Краљевину Србију. Читаво Косово, а после сједињења Србије и Црне Горе и Метохија, као делови Србије, били су после 1. децембра 1918. у саставу новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Косово и Метохија су 1929, подељено између три бановине: Зетску, Моравску и Вардарску. Подручје је слабо развијено као и пре, са 62% домаћинстава на поседима величине испод 5 хектара. Аграрна реформа укида велике поседе и кметске и феудалне односе. Почиње колонизација Срба на Косово и Метохију. По подацима из 1930, у 10 срезова је било предвиђено за 183.848 хектара за колонизацију. Било је појава одузимања земље од Албанаца, што доводи до побуна неких села, чак и до нивоа интервенције војске. Мржња Албанаца према колонизованим Србима расте. Управа и школе користе само српски језик, док се одлуком албанских бегова, за Албанце отварају само верске школе. Фашистичка Италија потпирује супротности зарад својих интереса у вези Албаније.

Комунистичка партија Југославије делује на Косову и Метохији, и 1938. комунисти стварају назив Космет за подручје. Ствара се став према аутономности Космета и братској равноправности народа Косова, потврђен на 5. земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу. Комунистичка омладина 1938. и 1939. штампа летке у којима се противи исељавању Албанаца у Турску, одузимања њихове земље и терора према њима. Постоје партијске организације у већим местима. Међутим, занимљива је бројност чланова: године 1940, КПЈ има 239 чланова, од тога 23 Албанца.

Косово и Метохија у Другом светском рату

Фашистичка Велика Албанија у Другом светском рату

Подела Косова и Метохије, 1941.
Између 1941. и 1945. године, за време фашистичке окупације, Италија је анектирала највећи део Косова и Метохије, делове Македоније и Грчке и прикључила их такозваној Великој Албанији, која је била италијански протекторат, краљевским указом од 12. августа 1941. Немци заузимају косовскомитровачки, лапски (подујевски) и вучитрнски срез, па у саставу окупиране Србије под Миланом Недићем остају и Трепча и Косовска Митровица, док мање делове источног Косова заузимају Бугари, део гњиланског среза, део витинског краја, Качаник и Сиринићку жупу. Немци преузимају окупацију италијанске зоне од 1943. због капитулације Италије.
Од Албанаца су формиране јединице помоћне полиције, у градовима 20-30, а селима 10-15 људи. У већим местима су италијанске квестуре са 30-40 полицајаца. Од Албанаца Италијани формирају и батаљон фашистичке милиције, и засебне полувојничке добровољачке јединице. Италијани укупно имају око 20.000 војника, 5 000 полицајаца и 5 000 наоружаних Албанаца, припадника разних квислиншких формација. Италијани се приказују као ослободиоци Албанаца, ствараоци Велике Албаније. У ту сврху уводе албански језик у управи и школству, и дозвољавају употребу албанске заставе.

Немци на свом подручју формирају албанску жандармерију од 1 000 Албанаца, а још организују и око 1 000 добровољаца по селима. Бугарски окупатор почиње у свом подручју бугаризацију, а окупациона посада се састоји од 2 батаљона.

Фашистички окупатор током Другог светског рата на територију Косова и Метохије насељава до 72.000 Албанаца из Албаније.

Током рата на терену Косова и Метохије деловале су много мање партизанске јединице него у осталим деловима земље. Велике репресалије, тежак живот под италијанском окупацијом, одвођење у логоре и на принудни рад су учинили своје. Такође, током Другог светског рата на територији Косова деловале су и четничке јединице Косте Миловановића Пећанца.

Срби на Косову окупацију доживљавају као губитак слободе, док Албанци слом Краљевине Југославије примају као олакшање свог положаја. Због тога је у току читавог рата КПЈ била неуспешна у покушају да масовно придобије Албанце за борбу против окупатора, што утиче на стање на Косову и Метохији. Због терора окупатора и албанских квислиншких банди, већи део Срба се сели у Црну Гору и Србију већ убрзо по почетку окупације. С њима одлази и око половина комуниста, па се тиме оријентишу на мање акције, саботаже и припреме за устанак.

Од 1945. до 1952. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста (остатака албанских окупационих снага). У борби са њима учествовале су јединице ОЗНА-е и УДБА-е које су најчешће у појединачним окршајима разбиле остатке балиста док се одређени број извукао и сакрио у иностранству, док се један број њих предао и прикључио Брозовим партизанским јединицама.

Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију средином 1941. ствара Војни комитет. Прва диверзија је на жичари за превоз руде између Старог Трга и Звечана ноћу 17. на 18. јул 1941. Та група оснива копаонички НОП одред 25. јула 1941, који делује углавном ван територије Косова. У октобру 1941. оснива се и Метохијски НОП одред. Ипак, веће акције се не врше на територији Косова и Метохије све до почетка 1943, када постаје активнији НОП одред Зејнел Ајдини формиран крајем 1942.

Формирају се још Шарпланински позадински НОП одред октобра 1942, Шарпланински НОП одред новембра 1942, Карадачки НОП одред јануара 1943. и Емин Дураку НОП одред јануара 1943. априла 1943. погибају Боро Вукмировић и Рамиз Садику, чланови ЦК КП. Упркос свим напорима, до коначног ослобођења Југославије, на Косову и Метохији није било слободне територије и партизани делују у врло тешким условима.

После капитулације Италије, Немци окупирају Албанију и К. Немци прокламују поштовање независне и слободне Албаније, и да долазе као ослободиоци албанског народа од италијанског ропства. Немци формирају квислиншке организације Другу призренску лигу 16. септембра1943. и Косовски пук (Regjiment Kosova) крајем 1943. Косовски пук уништава отпор и становништво на подручју Урошевац-Приштина-Косовска Митровица-Пећ-Призрен.

Немци и балисти средином фебруара 1944. почињу напад на јединице НОВ на територији Косова и Метохије и успевају скоро да униште Главни штаб НОВ за К. и пратећу чету. Тек средином 1944. долази до масовнијег развоја устанка и од јуна се формира укупно око 7 бригада НОВ, под именом косовско-метохијске бригаде. У октобру 1944. почело је повлачење немачке војске (група армија Е) из Грчке преко К., и почела је косовска операција, којом је требало уништити главнину немачких снага. У томе се није успело, али је подручје ослобођено после повлачења Немаца у новембру 1944.

Међутимм, у децембру 1944. долази до масовне побуне Албанаца против НОВ и Југославије у већем делу Косова. Најтеже борбе су вођене у Дреници, а затим у Урошевцу, Гњилану и Косовској Митровици. Тако 2. децембра 1944. штаб НОВ и ПО за К. ангажује против Дренице 3. и 7. косовско-метохијску бригаду, 25. бригаду 46. дивизије, Ибарски НОП одред и делове 3. и 5. дивизије НОВ Албаније. Пошто то није било довољно да се смири побуна“ касније је ангажовано свих 8 к.-м. бригада, 46. дивизија, и 3. бригада 22. дивизије. Како су борбе и даље трајале, Врховни штаб НОВ и ПОЈ формира 52. дивизију 8. фебруара 1945. године од к.-м. бригада, и уводи војну управу за подручје Косова и Метохије, под командом Сава Дрљевића. Тим мерама је тек у марту 1945. сломљен отпор Албанаца.

У току Другог светског рата, делови Косова и Метохије су били опустошени, а српско становништво поубијано, расељено, или послато у концентрационе логоре. Погинуло је најмање 6200 људи из области Косова и Метохије.

Косово и Метохија у СФРЈ
После завршетка рата, Косово и Метохија су враћени Југославији и улазе у састав Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. Нова комунистичка власт 6. марта 1945. привремено забрањује повратак протераним Србима и Црногорцима на територију Косова Одлуком о привременој забрани повратка колонистима. Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 10. јула 1945. године. Данашње границе област је добила 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка насељени искључиво српским живљем издвојени из те општине и додати општини Лепосавић, која је била у саставу аутономне области.

Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Између 1974. и 1989. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ, иако је формално и даље било део Србије.

Косово и Метохија губи статус de facto федералне јединице Уставом РС из 1990. године и отада носи назив Аутономна Покрајина Косово и Метохија у саставу Србије. Део Албанаца, је 1990. године једнострано прогласио независност, али то није признато ни од једне државе осим Албаније.

Рат на Косову и Метохији

  1. године, албанска терористичка организација ОВК, започиње сукобе са Полицијом Србије, нападима из заседе на патроле или мање полицијске станице. Ово се 1998. претвара у прави рат, када су се терористички напади на регуларне снаге безбедности проширили на целу Покрајину. Ово је довело до жестоке реакције полиције и укључивања војске у сукоб.[35] У овом рату почињени су многи злочини и на српској и на албанској страни. Након дипломатских притисака САД и ЕУ на СР Југославију да повуче војне и полицијске снаге из Покрајине и омогући Албанцима већи степен аутономије, дошло је и до отворених претњи НАТО бомбардовањем. У октобру 1998. председник СРЈ Слободан Милошевић са америчким изаслаником Ричардом Холбруком постиже споразум о распоређивању посматрачке (верификаторске) мисије Оебса на Косову и Метохији и повлачењу дела војних и полицијских снага чиме је привремено отклоњена опасност од НАТО бомбардовања. И поред овога, терористички напади ОВК се настављају. Након Случаја Рачак у јануару 1999. долази до нових претњи бомбардовањем од стране НАТО-а и западних земаља. У фебруару 1999. одржана је мировна конференција позната као Преговори у Рамбујеу, на којој су учествовали представници власти СРЈ, косовских Албанаца, ЕУ, САД и Русије. Након три недеље преговора није постигнут никакав споразум. Ово је за САД и ЕУ био последњи покушај да се косовска криза реши мирним путем па су упутили отворени ултиматум властима СРЈ да доћи до НАТО бомбардовања уколико не прихвате предлог споразума из Рамбујеа, којим је предвиђено војно присуство НАТО снага у земљи и аутономија Косова и Метохије која се граничила са независношћу (предвиђен је референдум о независтности за три године). Након што је СРЈ ово одбила, 24. марта уследило је НАТО бомбардовање, противно међународном праву (без сагласности Савета безбедности ОУН). Бомбардовање је окончано након 78 дана Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН. Након спровођења овог споразума, преко 200.000 Срба и других неалбанаца напустило је Косовои Метохију у страху од албанског насиља. ОВК је и након окончања сукоба наставила да чини злочине над српским цивилима.

Косово и Метохија под управом УН
После НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, Косово и Метохија долази под управу Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, Косово и Метохија је део Србије, али је под контролом УН.

На предлог Владе Републике Србије, Народна скупштина Републике Србије је 27. фебруара 2002. године донела одлуку о укидању Привременог извршног већа Аутономне Покрајине Косово и Метохија, чиме је престала функција дотадашњих привремених покрајинских органа Републике Србије на подручју Косова и Метохије.

Дана 17. и 18. марта 2004. године догодило се масовно етничко чишћење Срба на територији Косова и Метохије познато као Мартовски погром. Албански екстремисти су напали читаве српске заједнице и српске културно-историјске споменике.

Дана 17. фебруара 2008. године група људи која је себе назвала „Представницима народа Косова” усвојили су декларацију о независности Косова, а након тога и Устав Републике Косово, који је ступио на снагу 15. јуна 2008. године. Србија је одбацила и оштро осудила ову декларацију и захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде. Независност самопроглашене Републике Косово до сада је признало 88 од 193 чланице Уједињених нација.

Политика и међународни статус

АП Косово и Метохија у Србији, према виђењу Владе Србије и других држава које нису признале једнострано проглашену независност Републике Косово.
Међународни статус Косова и Метохије је и даље под знаком питања. Званично, Косово и Метохија је покрајина Србије, али Србија нема суверену власт над регијом.

Војно-технички споразум из Куманова 1999. године, регулисао је смернице повлачења Војске Југославије и српске полиције са територије Аутономне покрајне Косово и Метохија. Администрационе послове обављају Уједињене нације без учешћа Србије (резолуција 1244 Савета безбедности од 10. јуна 1999). Власт има УНМИК.

УМНИК је до сада направио привремену скупштину, привремену владу и канцеларију привременог председника које чине законодавно и извршно тело под контролом УНМИК-а. Контрола сигурности (унутрашњи послови), судски систем и спољни послови су и даље под пуном контролом УНМИК-а.

Статус покрајине још није одређен, а преговори око статуса покрајине одржавали су се током 2006. године у Бечу између Владе Републике Србије, привремених институција на Косову и Метохији и Уједињених нација. Дана 16. фебруара ЕУ је одобрила слање мисије влдавине права.

Дана 19. априла 2013. године у Бриселу потписан је Бриселски споразум којим је влада Републике Србије на челу са Ивицом Дачићем и првим потпредседником владе Александром Вучићем већину ингеренција пренео на привремене институције на Косову, што је већи део српске опозиције сматра кршењем Устава републике Србије и издајом интереса Србије. Из тих разлога су Срби са Косова и Метохије 4. јула 2013. године у Звечану основали привремену Скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија, позивајући се на Устав РС.

Службени језик
Према Закону о употреби језика, који је Скупштина Косова донела 2006. године, албански и српски језик и њихови алфабети су званични службени језици на Косову и Метохији. На нивоу општина званичним језиком се подразумевају и језици које говоре мањинске заједнице, чији матерњи језик није ни један од званично признатих језика, у случају када те заједнице чине најмање 5% укупног становништва општине, а у случају да мањинска заједница чини најмање 3%, њен језик се може наћи у службеној употреби у тој општини. Посебно, у општини Призрен, без обзира на проценат мањинске заједнице, турски језик би требало да има званичан статус. Осим тога, званичне косовске институције своја документа објављују и на енглеском језику.

Мада добро прописан, закон се у пракси лоше примењује и своди се на употребу албанског језика. Живот на Косову и Метохији без знања албанског језика је јако тежак, а запошљавање у јавним институцијама Косова је немогуће. Језичке баријере не постоје једино у релацијама између криминалаца.

На административном прелазу, при улазу на Косово и Метохију, на званичним таблама обично нема натписа на српском језику или је свака реч исписана на том језику премазана фарбом, искидана или изгребана. Употреба српског језика на таблама са именима институција, на путоказима, таблама са именима насељених места, називима улица, личним документима готово и да не постоји или су лоше преведени, а погрешно се пишу и лична имена особа којима се документа издају. Симултани преводи на српски језик у Скупштини Косова су погрешни и одборницима неразумљиви, што у великој мери отежава рад, како одборника, тако и новинара који извештавају о њиховом раду. Текстове закона на српском језику најчешће лекторишу особе којима српски није матерњи језик. За решавање овог проблема отворене је Канцеларија повереника за српски језик, која би требало да контролише службене текстове на српском језику. Ова канцеларија може једино да упозори институцију која издаје документ, када уочи грешке у преводима докумената.

Проблеми са правилном употребом српског језика постоје и у школама, чак и оним које финансира Република Србија, као и у медијима на српском језику. Најчешћи проблем је непознавање правила о гласовним променама.

Чести су лични напади на особе које гласно разговарају на српском језику на јавном месту, посебно у градским срединама, у којима је већинско становништво албанско.

У практичној употреби, ћирилично писмо на Косову и Метохији је непожељно и непопуларно и Срби га ретко користе. На интернету се највише користи ошишана латиница од 25 слова.