Српски национални форум (СНФ) недавно је саопштио јавности да је из свог састава искључио префосоре Александра Ћорца и Александра Ђикића и то” једногласном” одлуком. У саопштењу се наводи низ разлога због којих је то учињено али су они за Србе на Косову и Метохији ипак остали недовољно убедљиви. А када је “Црвени косовски божур” додељен Прогласу, удружењу познатом по залагању за отцепљење Косова и Метохије, у народу је постало јасно да је дошло до огромних потреса унутар националне струје која је окупљала родољубиве организације, унело пометњу, забринутост али и дефетизам.
На искључење из ове органзације одговорио је данас професор Ћорац и јавности приближио мотиве али и агенду која се већ дуже време намеће унутар саме организације.
Одговор Александра Ћорца преносимо у целости:
Овај текст сам започео као одговор на текст у Данасу („Зашто је Српски национални форум искључио из чланства Александра Ћорца и Александра Ђикића?“), желећи просто да демантујем неистине изнете у њему, међутим већ истог дана изашао је други текст („интервју-Момчило-Трајковић“) у истом листу (!?) који сада већ јасно указује на намеру г-дина Трајковића (да ли и неког другог, трећег?) да се у класичном комунистичко-радикалском стилу обрачуна са људима који другачије мисле. Иако је на медију на којем је објављен први текст веома брзо повучен, занимљиво је и то да је експресно пренет у Данасу и на више портала, као да се ради о националном проблему, а не о једном, нажалост малом, удружењу грађана. Чак и медији који никада нису објавили реч о раду СНФ-а, сада су се укључили. Паметном доста да разуме?!
Поред свакодневних ружних вести са КиМ, надао сам се да их ми из СНФ нећемо додавати, међутим сматрам својом обавезом да сада реагујем, јер имамо посла са људима који сматрају да паметнији не попушта, већ да је свако ко ћути слабији и глупљи.
Са господином Трајковићем упознао сам се на оснивачкој скупштини СНФ, 29. октобра 2014. у просторијама Библиотеке Вук Караџић у Косовској Митровици, када је проф. др Александар Ђикић изабран за председника, а ја за потпредседника СНФ-а. (https://kossev.info/srpski-narod-i-intelektualna-elita-nalaze-se-u-stanju-klinicke-smrti/ )
У раду форума, посебно до 2017. г. остварили смо пристојне резултате, посебно у раду са људима на терену. У том периоду заједнички доносимо и одлуку да подржимо рад и оснивање ширег Покрета за одбрану Косова и Метохије. И поред тога што нас је власт сматрала (и сматра) за свог противника и непријатеља, чини ми се да смо у том периоду, уз Божју помоћ, успели да мало повратимо наду свуда где смо ишли и да креирамо предлоге који су могли, и могу, помоћи бољитку српског народа на КиМ.
Убиством Оливера Ивановића срушено је све добро што смо радили. Ако је погром 2004. био тачка на повратак Срба прогнаних 1999. године на Косово и Метохију, онда је ово убиство тачка након које све већи број људи (посебно на северу КиМ) почиње да размишља о одласку. Овај злочин на кратко враћа и СНФ у жижу политичких дешавања на КиМ, али то кратко траје, око пола године, и рад СНФ се поново пасивизира.
Без обавештавања свих чланова председништва, Трајковић 2019. г. организује састанак на ком је он изабран (како ми је рекао) „за в.д. председника да стабилизује СНФ и да га оживи“. Иако му је главна критика за смену проф. Ђикића била да је прегурао 5 година без избора и да није регистровао СНФ, он је у в.д. мандату председниковао СНФ-ом наредних 6 година, без регистрације СНФ, без избора, све више сводећи СНФ на себе самога.
Иако смо се политички често размимоилазили, веровао сам да се преко неких несугласица треба и мора прећи, зарад општег добра, а посебно зарад добра нашег народа на КиМ. За сво време рада у СНФ био сам фактор помирења, а не фактор сукоба, што могу да посведоче сви који су учествовали у раду СНФ-а, осим изгледа г-дина Трајковића. Иако ме је баш он од самог оснивања СНФ-а барем десет пута наговаравао да сам ја најбоље решење да будем председник форума, што ја нисам прихватао да урадим на начин који је он предлагао – другим члановима иза леђа.
Колико сам био лош, доказује и то да ме исти Трајковић крајем 2024. убеђује да прихватим да будем председник Српског националног већа (СНВ), које је, према одличној идеји г-дина Славише Ристића, тада обнављало свој рад. Сагласио сам се да будем заменик председника, и на (ре)оснивачкој скупштини СНВ сам изабран на то место. И тада и крећу проблеми, јер је Трајковић нашао нову платформу за свој политички егоцентризам, а ни Ћорац ни Ђикић томе више нису одговарали. Наши морални принципи нису дозвољавали да се, због личних сукоба, „под тачком разно“ доносе одлуке о каљању људи који доприносе опстанку Срба на КиМ.
У међувремену, и рад СНВ је успорен, део људи је напустио председништво (укључујући изабраног председника), мене као заменика председника ни о чему не обавештавају и све се своди на одлуке пар људи. Баш, онако како функционише и систем Александра Вучића, против ког се декларативно изјашњава, али у реалности спроводи тоталитарну комунистичко-радикалску матрицу: измислиш непријатеља, обрачунаваш се са њиме, а за то време прави непријатељ несметано обавља своје непочинство.
О свему наведеном сам све до сада ћутао, не желећи да реметим своју основну идеју са којом сам ушао у СНФ. Само јединствени и сложни, сви који смо против текуће ВЕЛЕиздаје и терора привремених власти на КиМ, можемо да их успоримо. Да ли више можемо да их спречимо, е то је већ питање? На начин како то ради Момчило Трајковић – сигурно не.
На моју, али и Трајковићеву жалост, његов его је био јачи од њега. Преносе ми кафанске приче да је рекао да ће ових дана да ме политички „ишамара“, несвестан очигледно да никада лаж није могла да ишамара истину, већ само обрнуто. Видео је то и Трајковић 25.02.2025. на нашем задњем састанку, који је неславно напустио и након десетак дана је напустио и Вибер групу СНФ-а. (видети слику – скриншот преписке достављен уредништву).
На састанку у Лепосавићу фебруара 2024. г. у тренутку када је требало донети одлуке које му се не би свиделе, Трајковић је инсценирао сукоб са чланом СНФ-а и својим ранијим пријатељем г-дином Гуџићем и прекинуо састанак. Уз напор нас преосталих успели смо некако да се договоримо да се за 15 дана настави састанак. Тај наставак је (услед његовог избегавања) пролонгиран више од годину дана. Када сам крајем 2024. видео да идемо ка томе да сав наш труд уложен у рад СНФ буде упропаштен, позвао сам чланове прве (конститутивне и изборне) скупштине СНФ и консултовао их шта и како даље да радимо, и њих 9 (од укупно 13), дало је подршку за план који сам им изложио.
Према том плану, након више од 10 година рада, конституисали смо СНФ и регистровали га у складу са законом (Решење АПР достављено уредништву). За председника сам (према дугогодишњој Трајковићевој жељи) изабран ја, а за председника скупштине изабран је први председник СНФ проф. др Александар Ђикић. У рад СНФ након тога је укључено још неколико млађих људи, и започета је активност ка враћању ауторитета и угледа СНФ-а, што је изгледа био окидач за експлозију беса који Трајковић, и поред свог животног и политичког искуства, није могао да контролише.
Трајковић тврди да смо то урадили нелегитимно. Ако је тако, зашто онда он сада, како сам каже, поново региструје неку нову организацију и доноси нова акта? Зато што одлично зна да оно што постоји не може бити поново рођено, и добро зна ко је од чланова оснивачке скупштине кренуо за њим у ту нову организацију. Да би све замаскирао, на сва звона објављује да он који је напустио форум „избацује“ легитимно изабрано председништво?! Да није тужно, било би смешно.
Очигледно, Трајковић сматра да само он и они који следе његове мисли имају право на ореол родољуба, и да је свако другачије мишљење погрешно. Просто речено, и после 50 година у политичком животу КиМ, он и даље сматра да једини полаже право на аминивање аутентичне политике Срба и Србије на КиМ. Ово је потпуно супротно основним начелима СНФ, који је и основан да би био место дебате, сучељавања мишљења и креирања исправних решења и јединства кроз дијалог.
Где је такав Трајковићев приступ довео СНФ, јасно је данас, када је ван СНФ-а највећи део оснивача и првих учесника наших трибина, и када се боримо да повратимо њихово поверење.
При крају свог интервјуа, г-дин Трајковић каже како ми жели да уживам у добијеним привилегијама, инсинуирајући очито да за политичке ставове људи заузврат добијају привилегије. Очигледно је то за њега усвојени образац понашања. Кажу психолози да особа ставове формира према личним искуствима и изгледа да су у праву.
Приговара ми и у вези места у ком ми живи породица. То баш нека му је на част, јер он одлично зна да сам након Оливеровог убиства, добио упозорења са више страна да ми је безбедност угрожена, и био принуђен да породицу „склоним“ са КиМ. А то за шта мени приговара, г-дин Трајковић је урадио много раније, али уз значајне разлике. Ја његову породицу поштујем и нећу је увлачити у наш сукоб и прљавштину коју он производи.
О инсинуацијама којима наш лични сукоб доводи у везу са Копаоником и Вучићем, мало је рећи да су срамне – оне само осликавају право лице Момчила Трајковића, лице тако блиско ономе за кога каже да се против њега бори. Да попљује и залепи етикету без икаквих доказа, само да би доказао како је он у праву, како је вреднији, блиставији, паметнији, најбољи… у новијој српској историји. Тако познато.
Такво понашање и такав приступ политици какав има Момчило Трајковић довели су до тога да бројни честити и поштени људи на КиМ, не желећи да буду мета бешчашћа, беже што даље од политике, остављајући тако простор нечаснима.
Моје виђење политике, части и морала потпуно је једнако удаљено од Александра Вучића као и од Момчила Трајковића. Можда сам то мало касно схватио, али ипак на време да спасимо СНФ, за разлику од низа организација у којима је он био.
Председник СНФ
У Београду, 28.05.2025. г.
Проф. др Александар Ћорац
П.С.
Извињавам се свим нашим људима са КиМ што сам био принуђен да на овај начин реагујем, иако је то страно мојим моралним принципима, и веровао сам да наш прљави веш треба прати у својој кући, а не на сокаку. Очигледно су Трајковићеви морални принципи другачији. Мени је борба против ВЕЛЕиздаје КиМ приоритет, и овим писмом стављам тачку на преписку са г-дином Трајковићем, а њега позивам да, ако жели да рашчистимо ствари пред јавношћу, изабере телевизију и емисију на којој ћемо сучелити своје аргументације. Ако сме?
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!