Режимске партије, покрети и појединици, као политичко оружје против народа
Др Душко Кузовић
Један од великих доприноса СНС пројекта растакању политичког живота у Србији су лажне опозиционе групације (партије, покрети, удружења и појединци). У почетку политичко оружје за ту намену су биле партије и покрети. Међутим, са протоком времена, све је мање вољних да раде ове прљаве послове. Данас, политичко оружје овог типа су покрети који имају број чланова једва довољан за регистрацију (три особе).
Овакве политичке формације, у народној зони војишта, помажу режиму на више начина:
- не дозвољавају да се не успостави јасна линија фронта између народа и режима,
- не дозвољавају да се дефинише јасна групација у народу која би се конфронтирала режиму,
- разочаравају грађане за политичко ангажовање сталним изневеравањем „надања“ грађана,
- смањују број учесника у политичком животу,
- загађују политички простор како би растерали конкуренцију (способне и писмене),
- подижу ниво конфлкта у друштву,
- партикуларизују друштво и разбијају заједништво,
- спуштају способност заједнице за одбрану од напада, и тако даље.
Људски материјал за ову врсту политичког оружја данас се црпи из корпуса режимске странке: лаковерних, посрнулих, уцењених, похлепних, односно оних којим управља режим. По некада се јаве прелетачи из других партија, уцењена лица по разним основама или плаћеници. Таква лица формирају ову врсту политичког оружја против народа: оснивају „покрете“ и удружења, праве бројност својим скуповима, и током избора поступају по наређењу.
Политички процес у Србији, уместо да постепено „тренира“ грађане у политичком животу, јача веру грађана у дијалог, развија потрагу за добрим идејама у друштву, у пракси се дешава сасвим супротно. Број грађана који учествују у политичком животу је смањује, квалитет учесника такође. Законом прописане процедуре политичког живота су разграђене низом малих корака-прекршаја. Тако је заједница уведено у стање друштвеног лудила. Намера је очигледна: да се у наопаком свету успава заједница и појединац како би се реализовали злонамерни планови, и за човека и заједницу. Овакво понашање режима (и сарадника) је довело код грађана до губљења вере у друштвену активност и политичко деловање. То је, коначно, довело до потпуног уништења друштвеног живота, потом политичког живота, демократије, и на крају до отимања Републике.
Тренутно у Србији, владајући режим заступа интересе неприхватљиво малог броја особа. У Србији већина у друштву жели да иде у једном правцу, а минорна владајућа група у супротном. Стога, владајућа група нема другог излаза него да прибегне мерама присиле: економске, медијске, политичке, и на крају физичке. Режим, да би опстао, морао је да друштво уведе у диктатуру.
Покрети (режимско-опозициони) су оружје уништења политичког простора и политичког „непријатеља“ – народа. Да, за владајући режим у Србији, народ је непријатељ. Формирају се од новца и кадрова корпуса владајуће групе, а потом уводе у Народну скупштину. Уласком у Скупштину се пребацују на финансирање народа, против кога су послати да раде. Након уласка у Скупштину, и дласка до пореског новца, следи „експлозија“ покрета: отварају се канцеларије, производе се медијска саопштења и „ватрене“ изјаве како би се створила илузија опонирања режиму. Политички профил таквог политичког оружја се гради око једне особе (у медијима назване „лидер“). Једна особа заступа „покрет“ на рекламама, у медијима, и на улици. Зато данас имамо мноштво „лидера“ покрета који плаћају статисте када се појављују на улици.
Лажна опозиција и Јутјуб канали. Суштинску енергију за постојање покрети лажне опозиције првенствено црпе преко Јутјуб канала. Наиме, Ју тјуб канали да би опстали морају да зарађују новац. Новца за медијску кампању, покрети лажне опозиције имају више него довољно. Шта више лажна опозиција је усмерена да делује у алтернативном медијском простору, мада је алтернативни простор постао доминантни, јер је поверење грађана у велике сервисе потпуно уништено. Већина грађана, са приступом интернету, се информише преко мрежа и Ју тјуб канала.
Трансфер кредибилитета пред јавношћу. Лажна опозиција, на Јутјуб каналима, се појављује заједно са искреном опозиционим организацијама. За публику, искрени и лажни борци против режима стоје једни поред других, што прави забуну код већине грађана. Ово је процес у ком се прелива кредибилитет са лица и покрета који уживају поверење грађана, на оне који су тројански коњи. Пословни договори Ју тјуб канала са режимским тројанским коњима могу да буду: 1) куповина медијског времена, 2) престанак негативног коментарисања лажне опозиције, 3) смањивање помињања покрета и појединаца који нису под контролом служби и режима, а којима лажна опозиција да праве медијски „шум“ (понављање истих идеја и ставова).
Прећутно прихватање. Јутјуб канали црпе свој кредибилитет у јавности захваљујући искреним опозиционим покретима и појединцима. Тако стечен кредибилитет они касније условно „продају“ лажној опозицији. Вербално, то се правда медијским слободама. Међутим, када дођу избори или протести, овај процес постаје вулгарно очигледан. Искрена опозиција прећутно прихвата такво стање како би допрла до јавности, јер су Јутјуб канали једино средство комуникације са већим бројем грађана.
Циљ режима је куповина времена. Грађани схвате превару, али то је процес који тражи време. Режиму је преко потребно време, а у другом степену пражњење енергије незадовољног народа. Док се троши један ешалон лажне опозиције, режим формира и обучава наредни. Режим купује време, значи још више богатства, а за народ значи живот. За државу и друштво време утрошено на овакав начин је неповратно изгубљено.
Појединци (режимско-опозициони) су лица које режим убацује у двориште политичког непријатеља (народа) са улогом – да круне и униште дијалог, да проблематизују вредновања чињеница од значаја за живот, да отупе опасности процеса које режим спроводи у друштву, да преузму управљање процесима народног отпора, да преузму контролу реакција народа на поступке режима, и тако даље. Лица за овакво оружје долазе из табора режима. Рцес је вулгарно очигледан: након неколико месеци медијског „чишћења“, инсталирају се код противника режима, на месту где треба да „екслодирају“.
Мноштво наступа и експлозија гледаности. Оваква лица се најпре наступају на Ју тјуб каналима, где највероватније новцем купују медијски простор. Могу се препознати по „рафалном“ наступу на мноштву Ју тјуб канала (један за другим). Други знак, који пали црвену лампицу, је експлозија гледаности њихових емисија. У централи се верује ако неко има велики број прегледа, да је то препорука за гледање код публике. Велика гледаност код лажне опозиције служи за оправдање убризгавања гласова из скривених ресурса током избора („Како нема подршку бирача!? Погледајте колику гелданост има на Ју тјуб каналима!“) Када потроше репутацију код публике на Ју тјуб каналима прелазе на дканале са државном фрекфенцијом. За такве наступе имају организован превоз од једне телевизије до друге. На крају заврше ни мање ни више него као министри.
Тумачи стварности (толмачи) су лица која објашњавају грађанима шта грађани треба да виде својим очима. То је опробана пракса из социјалистичког периода, када је Дневник претворен у омот политичког коментара, односно поруке политичког руководства. Толмачи тренутних протеста нису део протеста, нити су својим деловањем помогли да се грађани освесте и устану на протест. Већина, ако не и сви толмачи протеста, су неколико недеља пре почетка тренутних протеста у медијима сејали теме и ставове, од интереса за режим. На пример, већина тумача стварости су се залагали за изборе а сада се залаж за експертску владу, и тако даље. Садашњи бранитељи захтева протестаната, су колико до јуче нападали све који су указивали да режим неће предати власт путем избора, нити било којим мирним путем. Сада су Ју тјуб канали пренатрпани са толмачима који су постали главни заступници ставова које су до почетка протеста жустро нападали. Наравно, све указује да је овавко понашање покушај зауздавања протеста од стране режима.
Оценитељи лица и идеја. Они су друга тип режимског оружја које се убацује у народну територији. Њихов задатак је дају оцењују лица и тема које се појављују у комуникацији у народу. Да би изградили ауторитет код гледалаца, наступају са пуним крдибилитетом као да су одувек имали антирежимски став. Већина оценитеља је недавно изашла из табора режима. Само једно питање новинара или аутора емисија би решило овакве тројанске коње, али оно изостаје. Зашто, просудите сами.
Забављачи су трећа, и најефикаснија врста оружја против јавног мњења. Они циљају дневни временски прозор који грађани имају да прибаве информацију о стању друштва у ком живе. Зато је динамика и атрактивност излагања забављача подешена да привуче пажњу грађана, уморних од пропагандног бомбардовања. Друга циљна група су они који желе да иступе из режимског табора. Забављачи пблии нуде коктел од мешавине историје-какву-би-смо-желели-да-је-била, духовитих коментара, опаски, и мало лажи. Лица која раде посао забављача, се облаче нестандардно, карикирајући правила одевања.
Режимско-опозициони медији су, народним протестима, оголили свој задатак. Грађани протестују против криминала, корупције и безакоња, а у томе их спречава полиција, безбедносне службе и правосуђе. Значи, треба питати грађане зашто протестују. У пракси, медији снимају протесте грађана али када узимају изјаву, у први план стављају претставнике лажне опозиције. Лажна опозиција коментарише протесте, као да су легитимни део протеста грађана, а нису. Медији игноришу чињеницу да су се протестанти одрекли било какве везе са опозиционим политичким странкама.
Шта нам ваља чинити?
Од Европске уније помоћи нема. Европска комисија је, више од деценије, мирно посматрала смртоносне процесе над српским политичким телом. Њихове неуспешне владе су у вечитој потрази за привидима успеха. Такву потребу западних влада режим у Београду једноставно подмирује поклонима из Србије: послова за њихове компаније, природних ресурса Србије, делова тржишта, и живе радне снаге. Похлепне владе, компаније и политичаре није било тешко намамити у „пљачкашки рај“ – Србију, и индиректно купити њихово ћутање.
Режим у Србији неће мирно предати власт. Режим у Србији нема намеру да се бави решавањем проблема (већ их гура „под тепих“). Једини циљ режима је да седи поред пореске касе и управља заједничким ресурсима. Везивно средство режимске групе је новац, приходи, привилегије и лака зарада пљачком. Главни алат управљања кадровима је уцена, корупција или новац. Кадрове црпе из простора између града и села. По овим генералним параметрима треба обликовати отпор.
Политички живот у Србији је мртав. Одлагање формалног проглашења смрти политиког живота у Србији, само поскупљује цену поправке, и политичког и друштвеног живота. Од постојећих партија, покрета и политичких лица се не може ништа организовати што може да врши власт. Узалуд, и режим и окупатор, губе време.
Криза као средство замене власти супротно вољи грађана. Узалуд су покушаји стварања кризе како би се заменили постојећи омражени вршиоци власти са новим једнако неприхватљивим лицима. Народ их је „провалио“, и не прихвата их.
Игнорисање воље већине. Опирање режима да преда власт, упркос чињеници да их 90% популације не жели, прави огромну штету народу и држави. У суштини, показује праву природу режима: не радити ништа шта угрожава политики рејтинг, а сврха вршења власти је управљање пореским новцем и државим ресурсима.
Без здравог политичког живота нема опстанка. Болестан политички живот води у хаос који се завршава крвопролићем. До почетка крвопролића, треба очекивати рапидно сиромашење које ће довести до масовног исељења, пораста криминала, болести, и смртности. Најскупља цена биће генерације младих које су изгубиле драгоцене године одрастања борећи се да остану у Србији. Здрав политички живот је у интересу грађана, а супротан интерсима политичке касте, служби, полиције, државних службеника, криминалаца и тајкуна.
Зашто нам се ове страхоте дешавају? Зато што малобројна каста, искључена из било које друштвене обавезе, жели да задржи свој статус. Свесни су начина како су дошли до богатства. Свесни су злочина које су починили. Свесни су да ће их досадашње понашање према народу и држави довести пред суд, до одузимање имовине, и до затвора. Значи, бекство од одговорности и очување привилегија. По томе треба и определити активности према народу непријатељском табору.
Европа је систем спојених судова, криза из Европе лако се може прелити у Србију и додатно отежати решавање наших проблема. Мешање у изборну вољу грађана у Румунији, Словачкој, Француској, су један од могућих начина мешања у проблеме у Србији. Европска комисија тренутно пружа подршку режиму у Србији, који је деценијама генератор политичких и друштвених криза. Значи, ваља очекивати подршку наших непријатеља нашем непријатељу?
Шарене бомбоне којима режим храни Запад и Исток. Подршка онима који праве штету Србији се купује „шареним бомбонама“ које им нуди режим у Србији. Реално, од обећања које странцима даје режим из Београда неће бити ништа, јер је народ против: од ископавања и прераде литијума, кинеске управе над рудником бакра и злата, ненормално бројних истражних бушотина широм Србије, субвенција страним компанијама (из пореске касе грађана Србије). Ако је народ против, на који начин могу бити реализовани поменути пројекти: расељавањем или ликвидацијом милиона грађана Србије?
Различити интереси грађана и државних службника у Србији. Коме ће остати проблеми разореног друштва? Остаће грађанима Србије. Зато су грађани на улицима јер желе да поврате своју државу, уништену демократију и отету Републику! Током протеста гледамо да, они који су плаћени од грађана да чувају државу и друштво од криминала, корупције, и безакоња (државни апарат, полиција, безбедносне службе, војска), се постављају између грађана и режима који грађани не желе. Финансијским речником изговорено, између пореских обвезника и пореских потрошача – штеточина. Да су поменуте службе биле добре не би смо завршили у бездану. Шире гледано, овакав процес је користан, јер отвара јасно и гласно потребу корените реформе поменутих служби и институција.
„Тиха вода, брег рони“, каже народна пословица. Под таласима мирних народних протеста, брже се круни брег режима, него под насилним (које режим покушава да испровоцира). Шта више, мирни народни протести граде родољубиву заједницу протестаната на потпуно другим основама (вредности), и повезану сасвим другим везивним средством (човекољубље). Заједница народа има сасвим друге карактеристике, него интересна „заједница“ режима. Тиха вода народа, са режимског брега разбија и повлачи у себе све штаје сродно и шта пристаје да се отргне од брега и врати народу. Тада ће, изнад чисте воде, остати да штрчи гола истина – гомиле пресованог ђубрета од кога је био саздан брег окупационог пројекта СНС-СРС-СПС.
Томе никада није ни било место у чистој води народа.
У Београду, 01.05.2025.
На згради Поште у Ужицу (срушене 1999), клесар из Гуче је исклесао анаграм: „Да не варам народна надања“. Како је давне 1961. знао да ће ова реченица одјекивати над разрушеним домовима и звечати празним столовима, није нам познато. Вероватно му је деда пренео лекцију коју нама нису пренели историчари, забављени нечим другим?
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!