Постоји оно неописиво осјећање које се у нама рађа када, као сасвим мало дијете, погледате море први пут. Пред вама се пружа недогледна вода: њоме слутимо Стварност која је ту, пред нама, штавише, наизглед испод нас, уједно је видљива али неухватљива али знамо или слутимо да је оно што видимо као море заправо дио Нечега вјечитог, предубоког, уједно блиског и несагледивог.
Тако се осјећамо када са Жљеба први пут гледамо Метохију.
Знаш, или слутиш, у тој свештеној равници, да испод ње није само плодна земља него вијекови свештеног живота. Знаш, или слутиш, да земља чије само име говори да је учествовала у животу најсветијих од свих српских светих олтара, никада не може бити само земља. Јер Метохија – она је земља метоха, а „метох“ није просто „имање манастирско“, он означава „удио“, оно што учествује у непрекидном освећењу времена тако што даје хљеб који постаје Тијело, вино које постаје Крв, па и грумен сира или чинију салате који нам дају да живимо између двије литургије. Све то је вијековима давала та земља – и њени људи, њени Срби. Непрегледна, без краја и конца. Могу ли се ти пасови војника, сељака, трговаца-литурга избрисати? Или и даље стоје у Метохији и чине да осјећамо ону потресеност дјетета које први пут – и сваки сљедећи пут – гледа море како се појављује на хоризонту.
Јер Метохија је наш океан Светога. И наш, и ту, и непрегледан, и дубок. Говори: све је негдје другдје. Ово што чиниш у историји, човјече, упија земља. И тебе самог. Али ништа на њој не пролази бестражно. Ни молитва, ни битка, ни злочин. Све одјекује у вјечности. Из Метохија до вјечности – постоји нека непосредна веза. Директни пренос, непосредни етер, што кажу Руси.
Питам се понекад да ли је нам бескрајне репродукције у уџбеницима историје, брошурама и богато украшеним монографијама чине услугу или медвјеђу услугу? Може ли човјек икаквом сликом – макар најбољом – досегнути икону која је већ престала да посредује између Царства небеског, Небеске Србије и онога овдје и данас? Стојиш пред пећком, дечанском или грачаничком светородном лозом Немањића. И у теби се потреса све: ридаш, не од туге, не од малодушности (о не! Како је само далеко од нас у тим тренуцима банални дефетизам онога „шта бисмо са Косовом и да нам га дају?“ Не – знаш да нема шта да ти се даје – ти припадаш Пећаршији и Дечанима, Грачаници, Метохији и Косово, а тим потресним припадањем и они припадају теби. Литургија у Дечанима – то је литургија у литургији, освећено вријеме у зидинама у којима је вријеме већ свакако вјечно(ст).
{И можда тек када се помало удаљиш, као из сна у коме дотичеш божанску свјетлост тј у коме она дотакне тебе, запиташ се: како је уопште могуће да неко ко се назива Србином може на тренутак помислити да се одрекне Светиње веће од нас? И када смо се то почели удаљавати од тог најјаснијег сазнања: Дечани су ту да спашавају нас, да нас Вјечношћу искупљују од времена ефемерије. Сјећам се мог ужаса када сам прочитао ону Скерлићеву реченицу да у средњем вијеку нисмо имали књижевност него писменост. Да није тада – још прије него што су наши коњи ослободили Дечане – започело наше дубоко неразумијевање, тај јаз између модерне српске културе и коријена и циља свеколике српске културе? Јер дали смо ми након Скерлића и Станислава Кракова, имали снаге да се хватамо за гушу у крвавом ропцу са Бугарима, Турцима и Швабама не бисмо ли ослободили земљу наше старе славе, али Вјечност је већ тада постала необавезујућа у том „карбонарском национализму“ (В. Вујућ). Већ тада те светиње као да су престале да говоре: ово није само стара слава коју ослобађаш крвљу а потом идеш у солунске борделе – Дечани су Христова бесједа на гори вјечито жива и обавезујућа, позив да пред Светим живиш свето. Макар да постанеш свјестан разлике између гријеха и светости, разлике коју дечански Христос раздјељује мачем који и данас држи у руци. Јесте, Љевишка је још дуго, као и данас, освијетлила Ракића. Показала, као Свети Серафим Мотовилову, благодат, ону коју и гар из 2004. не може да прекрије. Није ни након Скерлића сва наша књижевност постала презир старине, јер дали смо и једног Ивана Лалића или Матију. Али докле год онај “субјект” тј его буде мјерило Светог Саве а не обратно – тај его неће ни разумијети себе ни досегнути Завјет. Знам једно: ми идемо на горе у тренутку када нас светиње опет почну да обавезују. Не естетски, као далеке слике, као репродукције живота. Него када се повратимо из скерлићевског хипертрпфираног егоизма. Када опет Дечани и Љевишка постану наш живот, наш страдални исихазам. Јер ако смо “без књижевности” а са једном “писменошћу” изградили Дечане и Пећаршију а са модернистичким егом дошли до границе амбиса – онда је први корак – ка Дечанима, ка вјечности, ка том осјећају присутнога Бога који је мјера нас а кога не мјеримо нашим мјерилима.}
Ако се удостојим икада неког ћошка Царства небеског, поред његошевске јасне ријечи и старог српског говора из времена светосавског, тамо ће се сигурно зборити ораовачки. Ту сму, у Великој Хочи и Ораховцу – иако смо се раније гледали са Радићима и Радовановићима, први пут смо дома код њих. Благоје и Оливера нас угошћују својим добрим лицима, родитељским поносом што је о.Јован професор у Призрену а Димитрије се ускоро жени. Ту је и метохијско вино, црвено као оно на Лазаревој вечери, дубоко, као све и овој земљи. Васкршња јаја украшена као нигдје. Идемо до Леле и Звонка, по пријеко, „уз јаругу“. Иако смо је изненадили посјетом, Лела извлачи „што се нашло“ – а то је као нека славска трпеза. И још нас више гали својим ораовачким говором, тим звонким гласом Метохије у коме се „збори“, „вика“, „тури“ кʹда се домаћини забораве па зборе брго. Није то ни шојићевски прокажени Југ, ни дубока меланхолија Станковићева, то је врцави и стални живот, један несаломиви витализам, животна сила која опстаје иако су Албанци сасвим недавно купили сусједну кућу и сваку вече пуштају пјесме о вођама УЧК, не би ли се преостали Срби иселили, предали или легли у сандʹк. Но ово је народ посебан. Дјеца у тој једној преосталој српској ораховачкој улици возе бицикле онако како смо то чинили некада ми, одрасли у култури у којој су стари служиле људима а не људи стварима. У Великој Хочи, у продавници, Снежана нам даје свој број јер има смјештај за 14 људи, а требало би и Лела у Ораховцу да оспособи просторије за смјештај гостију. И ту се види та жилавост метохијских Срба. Нема предаје. Живот зове да се она метафизичка дубина одржава неком довитљивошћу људи свјесних да су остављени себи и нама онолико колико смо у стању да заиста одемо у Ораховац или Велику Хочу. Нису они сиромашни, нису социјални случајеви који од нас очекују да живе на солидарности већ жилав српски сој који удише ваздух који контролише онај ко жели да одаткле оду. Њима не треба наше сажаљење већ свијест да нису периферија већ средиште нашег бивствовања.
Не пишем о Албанцима. Својим рачунима, то народолико племе (за њихово и наше добро и за зло) живи свој тренутак силе, настао на пресјеку некадашње биолошке моћи, трибалне затворености, геополитичке употребљивости другима – на сваком тренутку се осјети нагла синтеза мерцедеса, елоксиране браварије и нечега заиста суровог и осионог. Као што је већ записао добри дух Грачанице, Живојин, наш Жика Ракочевић, домаћин нам у Грачаници, они у сваојим плановима с времена на вријеме ударе на оно на што смо најосјетљивији – дјецу и светиње. У непрекидном рачуну они се труде да нам се представе као извор непрекидног страха и пријетње, али Срби, нарочито они на Југу, свикли су се помало и на тај систем изненадне инхибиције страха. Но није моје да – поред Јане Гаћеше или Митре Рељић, свједочим о тешкоћама. Само знам: сваки човјек који живи од Јариња јужно заслужује моје поштовање… Важно је, ипак, да и наши људи – попут моје жене и мајке – форматизовани искључиво вијестима, схвате да ситуација није (више) таква да на сваком мјесту очекујеш напад. Испред светиња су полицајци, љубазни када им дајеш исправе. У Призрену су угоститељи услужни. Страх је овдје оружје, али бап зато не смијемо га ми поунутрашњити, направити баук одласка нашим светињама.
Можда би требало да запишем нешто дуже, о свакоме од драгих лица која су нас дочекача као своје. Оцу Амфилохију (и о. Саву) Дечанцима дугујемо једну ноћ у дечанском конаку у коме спаваш а срце је твоје заиста будно, најбудније у животу. Оцу Исидору проф. Валентини Питулић, Вељу и Јелени Михаиловић дугујемо једну дугу призренску ноћ. Оцу Дионисију у Архангелима не можемо се захвалити за љубав, за живе очи српског народног монаха, онога коме брада расте из образа а гостољубље те магнетски задржава да никада не одеш из Душенове светиње. Какав нам је само био дан у Грачаници, са Александром и Жиком, и мати Ирином у Сушици. Дугујем много дјевојчици Милици и њеним другарицама које су нас – из чиста мира тј из анђелске љубави – загрлиле на крају митровичког корзоа, тик поред онога моста који и даље симболички представља границу какве-такве слободе. У односу на прошлу посјету Сјеверу, ствари су се бар мало сталожиле, утолико уколико је албанске полиције на путевима нешто мање, а Митровчанке и Митровчани опет се лијепо носе када крену корзоом. У Лешку о. Милан и о. Мића кренули да проширују цркву. Многима смо дужни. Укрјепљење, оно које настаје када видиш да још има људи јаких као Лазарови витезови, непрегледни као поглед са Газиместана, истрајних као зидови манастира, радосних као анђели који и даље невидљиво служе у светим Архангелима. Хоћеш да се одмориш из баналне бетонске свакидашњице Београда? Иди у Метохију! Тешко ти је у далекој варочици у Црној Гори? Иди на Косово! Мислиш да су твоје бриге несавладиве а слобода негдје ускраћена осионим властима? Правац у Дечане! Питаш се шта ти је чинити у животу? Питај Богородицу Љевишку!
Пошли смо преко Милешеве и беранских Ступова, на Метохију, а вратили се преко Старог Раса, Петрове цркве, рашких Ђурђевих Ступова и Сопоћана. И ево, и даље се питам: када би бар пола Срба с времена на вријеме отишло да се загледа у Љевишку, да ли би нас можда заиста носиле све буре ХХ и ХХI вијека? Када бисмо вратили ону често изгубљену завјетну, метафизичку, царство-небеску дубину, када бисмо гледали најприје ликове светитеља, а онда политичара, да ли би се клацкалица пропасти и Завјета коначно преломила на страну вјечности која нас завјетно обликује?
Вјерујем да би. У сваком случају: ваља ми што прије опет Метохији и Косову. Тамо је живот, тамо је крст, тамо ћу видјети Васкрслога.
Пише: Дарко Ристов Ђого
Извор: Искање Смисла
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!