Више од четврт века 34 српске породице из села Мироче и Гојбуља на Косову и Метохији покушавају да поврате своју имовину — преко 220 хектара земљишта, уништене куће, шуме и воћњаке — која им је насилно узурпирана од стране косовскометохијских Албанаца и до данас некажњено експлоатисана од стране једне албанске породице. Иако су подносили бројне пријаве “косовској полицији”, тзв. “судовима”, као и међународним мисијама (EULEX, OEBS, UNMIK), њихова борба и даље стоји на истој тачки — у мраку насупрот неподношњивој тишини и игнорисању од стране свих “законодавних” институција које овим показују да то и нису.
Село Мироче данас више не постоји. Овдашњи Албанци су све српске куће срушили, воћњаке посекли, а земљиште преорали. Тако брутално насиље над земљиштем криунисано је обједињавањем у велики приватни посед на којем је изграђена фарма. Све то уз знање тзв. “полиције” и “суда” па као да то није довољно узурпатори још добијају и субвенције за бављење пољопривредом на отетој земљи! Уништавање кућа и објеката домаћинстава вршено је систематски око 10 година, све до 2016. године. Нанета је директна штета од преко два милиона евра, а према власницима је почињено преко 50 тешких кривичних дела. Наравно, нико за то није одговарао.
Тзв. “судови” у систему косовскометохијских Алабанаца читав случај третирају као обичну узурпацију неколико парцела, игноришући потпуно рушење читавог села и уништавање домаћинстава. Виши нивои актуелне албанске власти, пак, проглашавају се ненадлежним. Тзв. “Полиција” чак не издаје писмене потврде о пријавама, а тзв. “судови” одбијају кривичне поступке јер „недостају сведоци“ — иако је свима познато да Срби на Косову не смеју сведочити против локалних Албанаца из страха за сопствени живот.
Посебну тежину целом случају даје чињеница да су све институције — и локалне и међународне — више пута информисане о проблему. Упркос томе, одговори се своде на формално одбијање надлежности или игнорисање доказа. Највеће разочарање за власнике имовине представљају међународне мисије, чије се деловање свело на пуку администрацију, без стварне воље да заштите елементарна људска права — право на имовину и достојанство.
„Протерани смо без једног метка. Преостала је само тишина институција која нас сатире“, наводе у отвореном писму које су по пети пут упутили представницима ЕУЛЕКС-а, ОЕБС-а, УНМИК-а и амбасада земаља Квинте. Писмо представља апел за хитно формирање радног тела које би изашло на терен и уверило се у размере уништења.
Овај случај, како истичу, више није спор око парцела већ питање опстанка Срба и сведочанство системског етничког чишћења сада више не терором већ институционалним средствима. Уместо оружја — употребљени су судови, бирократија, правна неактивност и континуирана толеранција на злочин. А у том случају све изгледа “чисто” а прогнани, невине жртве, као да су утекли са места злочина “својом вољом”.
Сасвим сигурно ово не би било могуће без прећутне сагласности или директне подршке САД и ЕУ, који деценијама гарантују „мир и стабилност“ на Косову и Метохији. Управо ова ситуација, која уопште није усамљена, јесте резултат те исте „стабилности“ која почива на прогону и брисању читавих српских села.
Једино што је остало тим људима је нада да ће се наћи неко, макар у међународној заједници, ко ће имати храбрости и моралне снаге да овај проблем назове правим именом и коначно покрене правичан процес. До тада, Мироче ће остати симбол — не само једног етнички мотивисаног чишћења, већ укупног прогона Срба са Косова и Метохије које је спровео систем који су успоставили водећи актери међународне политике. Када се све то ради циљано исистематски, питање је да ли је овде реч о краху међународног права и правде или највишем достигнућу тих институција које су запале у руке западних моћника који кријући се иза њих не престају да врше геноцид над Србима на Косову и Метохији.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије