У средњем веку Светог Ђорђа су славили Немањићи и племство јер се сматра заштитником витеза и коњаника. Од памтивека су организовани ђурђевдански уранци где се пекло печење и прескакале ватре, све док комунисти нису овај празник киднаповали, померили га за 1. мај и прогласили Ђурђевдан циганском славом.
На тај начин је обрисано сећање. Хајде да се мало подсетимо…
Свети Ђорђе је био заштитник Немањића. Стефан Немања је подигао Ђурђеве ступове 1170. године посвећен Св. Ђорђу у коме су се чували мошти св. Ђорђа све до турског разарања 1689.
Цар Душан је 1330. победио бугарског цара Шишмана у бици код Велбужда, што је на неки начин значило преузимање царске титуле. Цар Шишман је сахрањен у цркви Светог Ђорђа код Старог Нагоричана у Македонији. Иначе ту цркву је подигао Душанов деда краљ Милутин Немањић.
Бранковићи су славили ову Славу и фреске Светог Ђорђа се могу видети у њиховом ктиторском манастиру на Светој Гори – Есфигмену.
У манастиру Хиландар постоји кула (пирг) у којој се налази мала црква Св. Ђорђа на врху. Ту је Свети Сава спавао када је дошао у Хиландар и ту је подигао малу цркву Св. Ђорђа. Кулу је касније обновио Скендербегов отац.
Влатко Вуковић Косача који се сматрао наследником Немањића подигао цркву Св. Ђорђа у Сопотници код Горажда 1454. године. Ктиторски натпис у цркви каже:
На Ђурђевдан славимо и Карађорђа који је био вођа српског устанка против Турака. Његово право име је било Ђорђе Петровић, рођен је у селу Вишевцу поред Крагујевца. Моја баба Наталија Петровић је рођена у Вишевцу, од истог је рода и могу да вам лично потврдим да је Карађорђева слава била Ђурђевдан.
За време турака овај датум је познат као ”хајдучки састанак” јер долази пролеће, дрвеће је олистало и хајдуци се опет могу крити у шумама. Наш народ је годину увек делио на два дела – лето од ђурђевдана и зиму од митровдана.
Црква на Опленцу коју је подигао краљ Петар I Карађорђевић је такође посвећена Св. Ђорђу.
Мошти Св. Ђорђа
Делови моштију Светог Георгија, заштитника Немањића, који је био римски војник под царем Диоклецијаном, од 284. до 305. године, превалили су дуг пут до Прокупља из Старог Раса, из задужбине Немањића, Ђурђевих Ступова. После битке на Косову дозидан је читав тајни брод цркве где су скривене мошти Светог Георгија.
Манастир су Турци разрушили 1689. године и веровало се да су светиње уништене, све до 1880. кад је у прокупачку цркву дошао Миле Пешић, родом из села Лопижње код Сјенице. Он је донео ковчежић обложен пурпурним брокатом, богато извезен златним концем и у њему кошчице шаке Светог Ђорђа воштане боје и део коже главе са плавим увојцима”.
Овом свецу су посвећене многе цркве и манастири, најзначајнији су манастир Ђурђеви ступови, Старо Нагоричино, Темска, Кастељан, Враћевшница, Боговађа, Црква на Опленцу, као и Саборна црква у Новом Саду.
Славски обичај
Ђурђевдан није ”циганска слава” како то често можемо чути. То се у народу примила комунистичка пропаганда у време када се убијао српски идентитет и омаловажавала Слава. Можда су и цигани узели већином ову Славу, здрави и живи они нама били, али Ђурђевдан је српска племићка Слава још од средњег века, а врло вероватно и давно пре тога времена.
Слава је искључиво српски обичај. Данас овај обичај можемо наћи такође код Бугара, Румуна, Хрвата, Македонаца, Албанаца и муслимана али то је знак да те породице имају своје средњевековно српско порекло. Границе су се мењале, војске су се мењале, чак се и језик променио али Слава је на многим местима остала очувана.
Слава је обичај у коме се славе преци породице. Верује се да на славу долазе духови наших предака у облику гостију. Зато за Славу домаћини служе и поје госте. Интересантно у енглеском језику се каже Ghost (Гост) за духа.
Слава је моменат када треба помислити на своје претке, присетити се породичних прича и анегдота, величати истакнуте чланове породице кроз историју. То је добар моменат да попричате са укућанима о свом пореклу.
Обавезан део сваке славе је и свечана трпеза, што је одјек старог обичаја тризме када се нешто поједе и попије за покој и славље душе предака.
Монах Доментијан каже: ”Сине, јел знаш шта је Слава? Права слава је када ти и твоја породица пар дана постите пред тај датум, онда на тај дан устанете раније и одете у цркву на литургију, причестите се и ту се сече хлеб. А онда идете кући и тамо испод иконе свеца упалите свећу, ставите колач, жито и вино. Ето то је Слава…”.
Свака Слава има свог свеца заштитника породице. Свећа треба да гори код иконе свеца. Обично се купује велика славска свећа која гори током целе вечери. Свећа је симбол огњишта, симбол опстанка породице. Свети Ђорђе је заштитник Ђурђевдана и на икони је представљен на коњу како пробада аждају. Ја волим мојој деци да причам како је порука да победе аждају у себи јер човек је сам себи највећи непријатељ.
Порекло симбола Ђурђевдана
Много трагова упућује да Ђурђевдан има неке везе са словенским божанством Перуном или Јарилом. Перун је по предању представљан на коњу и такође убија аждају. У 5. веку Перун је било главно божанство код већине Словена у Европи (Словенија, Немачка, Пољска, Чешка, Белорусија, Балтичке републике и у Кијевској Русији пре хришћанства пре 10. века).
Међутим, мотив коњаника који убија змију или аждају можемо наћи и у раном Риму где су на гробовима често клесани симболи познати као ”трачки коњаник”. У то време Тракија се односила на већи део Балкана.
Трачки коњаник убија змију која се налази обмотана око дрвета живота. То је алузија на причу о Адаму и Еви које је змија наговарала да уберу јабуку због чега су протерани из рајског врта. Са друге стране змије и змајеви су симболи земље јер излазе из пећина и рупа, док је коњаник са копљем симбол неба. Ова симболика се дешава у пролеће када сунце (небо) побеђује зиму (земљу).
Наш народ је годину увек делио на два дела – лето од Ђурђевдана и зиму од Митровдана.
Трачки коњаник је имплементиран у Хришћанство прво као Св. Теодор, који се често појављује у истовременом приказу са Св. Ђорђем касније. У то време се појављује и сличан приказ Св. Димитрија у грчкој варијанти приче. Зато данас имамо та три света коњаника Теодора, Димитрија и Ђорђа. У почетку је Теодор приказиван да убија аждају, а Ђорђе да убија човека, међутим касније је дошло до трансфера симболике на Св. Ђорђа и он је након 10. века приказиван како пробада аждају.
На крају, могли би и теоретисати о повезаности крсташа и Немањића јер су крсташи који су прошли кроз територију Немање, касније наводно обновили храм Св. Ђорђа у Лиди (Израел). Тај храм су поново срушили Турци за време трећег крсташког похода. Има нешто у томе јер су и Немањићи славили светог Ђорђа а његов култ јер се баш у то време проширио на западну и источну Европу. Тако је Св. Ђорђе постао заштитник енглеске краљевске породице, руске царевине, Каталоније у Шпанији… Познато је да су каталонци били део Душанове војске у бици код Велбужда када су Бугарска и Византија кренули на Србе. Доста се ствари уклапа у том периоду наше историје.
Свети Ђорђе је иначе историјска личност, живео је у време цара Диоклецијана (4. век). Диоклецијан је један од римских царева из Далмације и зна се да је био сељачког локалног порекла. Диоклецијан је убио Ђорђа 303. године јер није хтео да се одрекне хришћанства као официр царске гарде. Након његове смрти, десет година касније цар Константин је хришћанство учинио државном религијом Римског Царства. Интересантно и Константин је наше горе лист, пореклом из Ниша.
Јасеновац и Ђурђевдан
Чувена је песма Бијелог Дугмета ”Ђурђевдан” али мало људи зна да су је певали Срби у вагонима који су ишли у Јасеновац.
На Ђурђевдан, отварају се врата ћелије у затвору Беледија и усташа још са врата каже: ”Ајте Срби, Ђурђевдански уранак” – још увек се живо сећа тога јутра професор доктор Жарко Видовић преживели сведок који је са још 3.000 Срба и муслимана који су подржавали Србе био заточен у сарајевским казаматима. Жарко нам је такође пренео причу о Вукашину из Клепаца за кога сви знају по причи ”…само ти ради свој посао сине…”.
Како речи песме кажу ”Ђурђев дан зелени” и појављује се ”ђурђевак” цвет који симболизује долазак топлих дана, лета и плодног дела године. Обичај је да се плету венци од пољског цвећа. На овај дан победи Сунце победи зиму и подземни свет. Зато се за ручак једе јагњетина што је вероватно модификован прехришћански обичај жртвовања јагњета. Увече се игра око ватре или се прескаче ватра јер су ватра и гром били симболи Сунца.
Ђурђевдан и Никољдан су две најчешће Славе у Србији.
Пише: Милош Станић
Извор: ЖИВОТНЕ ПРИЧЕ И МОНАСИ ШАОЛИНА
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!