Решење је једноставно: укидање партија, укидање финансирања из буџета, лустрација свих који су били на политичким функцијама, укидање Управних одбора у јавним предузећима и доношење Закона о пореклу имовине
Сведоци смо актуелне политичке ситуације у којој странке делују као организоване криминалне групе, заступајући само личне интересе чланова партије, обезвређујући идеју „Народних посланика”. По социолошкој дефиницији, странке су удружења грађана у политичкој делатности која настају са циљем освајања власти. Самим тим, идеја да посланици заступају интерес народа који их бира, постаје бесмислена. Партијски систем нам долази са Запада, где одавно више не постоји ни привид заступања народних интереса, већ партије искључиво заступају интересе капитала који их финансира. Прихватањем таквог система, постајемо робови интереса крупног капитала, који чак нема ни своје центре у Србији. Тако добијамо ситуацију у којој народна власт у Србији мора да пристане да се „игра пандемије”, да малтретира своје грађане полицијским часовима или да их приморава на вакцинацију од непостојећег вируса. При томе, читав наратив око пандемије не иде на руку ни, ионако нестабилној, привреди, ни финансијски изнуреном становништву, чак ни принудним управницима окупиране Србије.
Како пронаћи излаз из ситуације где народ постаје талац политичара, где се у врх гурају необразовани, бахати, примитивни људи, који ни једним својим квалитетом немају шансе да буду успешни у друштву у коме је вредност мерило успеха, већ једино кроз удруживање са себи сличнима могу да надвладају способније од себе? Јер се не каже узалуд „Два лоша, убише Милоша”.
Решење је врло једноставно:
- Укидање политичких партија;
- Укидање финансирања учесника у политичким дешавањима из буџета;
- Тотална лустрација свих који су били на политичким функцијама од увођења партијског система;
- Укидање Управних одбора у јавним предузећима, као и било какав други вид финансирања учесника у политичком животу;
- Доношење Закона о пореклу имовине, који би се ретроактивно спровео на све који су обављали јавну функцију протеклих година.
Укратко о свакој тачки појединачно:
Многи ме питају, на моју идеју о укидању странака, а за кога ћеш да гласаш?
Одговор је једноставан: Па за људе. Именом и презименом, личношћу, интегритетом. За човека кога знам, коме верујем. Србију поделити на регионе са приближно једнаким бројем становника. Ако би нпр. један Народни посланик представљао око 50 хиљада људи, Парламент би нам се састојао од приближно 130 посланика. Тиме бисмо озбиљно смањили трошкове а повећали ефикасност рада. Свака изборна јединица би бирала свог народног представника, а сваки грађанин би могао да се кандидује уколико прикупи одређени број потписа (предлажем 100 потписа, али сам отворен за сугестије). На локалним телевизијама или новинама кандидати би се представили, поделили своје идеје како да унапреде живот у крају који представљају. Такав начин избора би већ аутоматски избацио најгоре из политике, јер можете ли да замислите било кога ко тренутно седи у Скупштини да буде изабран од стране својих комшија и познаника? На пример, Чедомир Јовановић је на изборима за градоначелника Београда на свом изборном месту добио свега два гласа?! Свој и женин. Ниједан комшија из зграде, ниједан пријатељ из краја, чак ниједан активиста странке коју води није му поклонио поверење и гласао за њега. Уместо новца за кампању политичких партија, уместо скупих билборда, уместо реклама на телевизији, једно скромно представљање на локалним медијима, бесплатно и краткотрајно. Кампања за изборе не треба да траје више од петнаестак дана, нема никаквог разлога да се народ оптерећује испразним изборним слоганима, нити обећањима типа: ништа није тешко, кад се лаже!
Посланици би у Народној Скупштини бирали ресорне министре и Председника Владе. Министре би бирали на конкурсу, као за пријем на радно место у предузећу. Сваки од кандидата би изнео своје виђење како би водио одређени ресор, посланицима се доставља на увид раније, да имају прилику да се упознају са предлогом (понудом). За битније ресоре, типа Министарства економије, водила би се јавна расправа међу стручњацима.
Посланици затим гласају коме се даје поверење да води то министарство.
Онај ко добије поверење Скупштине даље бира своје сараднике са којима мисли да ће најлакше остварити свој план. Сваких Х месеци подноси извештај Скупштини, шта је урађено, а шта није од обећаног и Скупштина тада поново гласа о поверењу министру. Уколико је радио добро свој посао – наставља да га обавља, уколико није – тражи се неко бољи. Тако нећемо доћи у ситуацију да министарства воде људи са купљеним дипломама или људи који немају никакво знање из области којима управљају. Тако ће економију водити школовани економиста, Министарство одбране неки генерал, Министарство правде неки професор Правног факултета и слично. Ето начина да имамо опет неког Стевана Синђелића на челу војске, неког Владу Илића да нам води економију и да се поново поносимо својом земљом.
О кључним тачкама које се тичу правца у коме Србија иде одлучивао би народ, директно – референдумом. На пример, да ли смо за улазак у ЕУ, НАТО или било коју међународну организацију, одлучио би сам народ, а не неколицина људи који представљају само своје, или интересе своје партије. О увођењу хомосексуалне пропаганде у школе деци, одлучивао би сам народ, не одређени лобији. Сваки представник земље у међународним институцијама, морао би да поштује вољу народа исказану на референдуму. О потписивању споразума и уговора на међународном плану, као што су Бриселски споразум и слично, такође би се изјашњавао народ. О приватизацији друштвених, државних или јавних предузећа, такође би се народ изјашњавао референдумом. Сви међународни уговори, тј њихови предлози, морали би бити доступни сваком грађанину, што кроз сајт Владе, што кроз дневну штампу и медије. О сваком битном кораку, повела би се јавна расправа где би учествовали експерти из поља које се тичу конкретног случаја. Примера ради, Швајцарци о готово сваком битном питању се изјашњавају референдумом.
Сваки народни посланик би током свог мандата био дужан да један или два дана у недељи прима грађане из своје изборне јединице, саслушава конкретне проблеме и ради на њиховом решавању.
Управни одбори у којима седе политичари, где јавна предузећа деле као ратни плен, били би тотално укинути. Јавна предузећа на нивоу државе контролисао би један Надзорни одбор, који би бирао директоре по принципу којим се бирају министри. Резултати би били лако мерљиви и били би пресуђујући да ли директор и његови сарадници остају на тим позицијама. Евентуалне злоупотребе Надзорни одбор би директно слао у Тужилаштво, које би даље радило на кажњавању одговорних.
Надзорни одбор би свој рад представљао Скупштини, као и сваки ресорни министар, и Скупштина би одлучивала о даљој судбини чланова Одбора.
О Јавним предузећима на нивоу градова и општина водио би рачуна неки локални Надзорни одбор, по истом принципу као и Републички. Чланова одбора би било максимално 5, а контролисали би рад двадесетак јавних предузећа. То подразумева да би ти људи били плаћени за то, и то би им био примарни посао и за њега би подносили извештај локалном Парламенту.
Такође предлажем укидање АП Војводине, јер нам није потребна двострука администрација, а свакако не аутономија Срба унутар Србије.
Што се представљања земље у иностранству тиче, то може да чини изабрани Председник, или Краљ (исто да се одлучи на референдуму). И једно и друго има својих предности и мана, а свакако, њихова једина улога би била да престављају земљу на начин на који је то сам народ одредио, што кроз референдум, што кроз своје изабране представнике (посланике).
Уколико би се одлучили за Председника, мој предлог је да се на листу кандидата поставе истакнуте јавне личности, доказано успешне у својим областима и да народ гласа на изборима за неког од њих. Они не би такође били чланови партија, те не би имали полуге којима могу да изврше утицај на било коју сферу живота у Србији. Председник би заправо радио оно што је предвиђено садашњим Уставом.
Склањањем свих људи из политичког живота који су до сада обављали политичку функцију, тј. тоталном лустрацијом, спречили бисмо њихов утицај на истрагу о пореклу њихове имовине, истраге о њиховом политичком деловању, као и о евентуалним криминалним радњама, којих смо сведоци.
Нелегално стечена имовина би се затим продавала на јавним аукцијама, чиме би се у буџет слио новац неопходан за привредне и социјалне реформе. Спречавањем да политичари имају икакав додир са новцем који улази у буџет онемогућило би се пљачкање, те би се смањила зависност од страног новца и страног утицаја.
То би свакако довело до побољшања стандарда грађана, до тога да држава служи народу, а не да се народ налази у страху од сопствене државе. То би неумитно довело до смањивања стопе криминала, што је наравно интерес свих.
Дакле, решење је једноставно, само наилази на препреку у томе да политичка „елита” не жели да се одрекне својих повластица.
Завршићу са оним старим вицом:
Зашто се не доноси закон о пореклу имовине?
– Па због порекла имовине!
Пише: Огњен Калинић за СТАЊЕ СТВАРИ
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!