— Пише гост сајта Дејан Милошевић —
Наша историја се често римује, у тој рими, нарочито на Видовдан, покушава да нас подсети на видљиве трагове који нас воде путем изабраног завета или нас упозорава на опасност пада.
Видовдан 2025. године остаће упамћен по стотинама хиљада људи који су, на позив студената, дошли у престони град да изразе своје незадовољство. Сједињење народа нас је подсетило на морално чврсте разлоге студентског и народног бунта, који је еруптирао због трагичне смрти 16. људи 1. 11. 2024. године, који су, због успостављене коруптократије, згњечени падом надстрешнице.
Тај бунт траје пуних осам месеци. Захтев за ванредним парламентарним изборима су последица одбијања режима да испуни захтеве који се тичу кажњавања одговорних за смрт невиних људи у Новом Саду. Тај захтев за расписивањем превремених избора је предочен, режим одбија да на исти реагује и све више употребљава бруталну силу према народу који прелази у грађанску непослушност, као облик легитимне борбе против режима, који је Устав згазио још 2013. године признањем прерогатива државности тзв. Косову, након чега је Србија изашла из уставноправних оквира и ушла у фазу узурпације власти од стране одметнуте организоване интересне групе људи, подржане од међународних актера.
То трагично стање наше стварности је постало свима видљиво. Видовдан је са собом донео и тешке спознаје о опасностима које прете да потпуно скрше српску државност и легитимне интересе целокупног нашег народа.
Од студената и народа који их подржава, као каква замка, захтевало се изјашњење поводом круцијалних националних питања који се тичу Косова и Метохије и Републике Српске. Јасно су се чуле поруке да је Косово и Метохија темељ наше државности и нашег идентитета и да се Устав, који у својој преамбули дефинише статус Косова и Метохије, мора вратити у делатну функцију.
Такође, веома јасно су се чуле поруке које се тичу и Републике Српске, кроз подсећање да је Србија гарант Дејтонског споразума и да је дужна да брани њен статус као творевину насталу из борбе српског народа.
Нема дилема око односа према тим питањима, међутим, наша јавност понекад заборавља какве су наше реалне позиције по тим питањима и да нас у будућности очекује велика борба.
Што се Косова и Метохије тиче, режим је признао све облике државности тзв. Косову. Након Бриселског споразума, те нулте тачке пада Устава, и предаје преосталих надлежности Србије у руке сепаратистима у Приштини, уследило је спровођење Француско/Немачког плана и Охридског споразума који у својој суштини садрже признање суверенитета, територијалног интегритета, признање становништва кроз прихватање докумената, дакле признање некаквог новог државног ентитета на нашој територији.
Режим је перверзним приступом, покривен заставом и националним наративом, издао и срушио стубове наше државности. У тим својим перверзним оргијама, режим је морао наћи сатисфакцију којом ће покрити своју издајничку природу.
Та сатисфакција је пронађена у Републици Српској уз здушну помоћ мањег броја обичних људи који редовно присуствују политичким скуповима режима, појединаца из криминалног миљеа и комплетног политичког руководства из Бањалуке.
Међутим, у тим оргијама, јавност је заборавила у каквој је позицији Република Српска. Наиме, Република Српска је у миру остала без више од 83. надлежности које је имала од споразума у Дејтону. На првом месту војска, па редом: царине, јединствена евиденција личних података, концесија, акредитација, индиректни порези, телекомуникације, управљање границом, јавне набавке, статистика, енергетика итд. итд.
Дакле, од изворног Дејтона и борбом стечених надлежности до у миру губитка истих. Политички представници Срба у Републици Српској су пристали на веома перфидну игру режима у Београду, који наметањем подела жели створити атмосферу анимозитета између истог народа, да би произвео ефекат одсуства саосећања и интегрализма којим би коначно развлашћивање Републике Српске остало без реакције народа у Србији.
Не сме се заборавити да стратешка документа Велике Британије и Савета за спољне послове Сједињених Америчких Држава подразумевају де факто признање постојања Републике Српске, али попут предложене заједнице српских општина за Србе на Косову и Метохији.
ЗСО за Србе на Косову и Метохији предвиђају председника заједнице, скупштину, секретара за регионални економски развој, полицију која би на северу Косова и Метохије била попуњена Србима, дакле нешто попут аутономије у оквиру интегралног, унитарног и независног Косова.
Јасна асоцијација са позицијом Републике Српске.
Специфичност позиције Републике Српске захтева од руководства да увек има блиске односе са политичким Београдом. Тако је било и пре овог узурпаторског режима, међутим, директно сврставање на страну режима у Србији који признаје нелегално изабраног високог представника Кристијана Шмита и са њиме преговара, док народ покушава да врати земљу у уставноправне оквире, заустави политику предаје, у најмању руку није добро.
Интегрализам, који је на Видовдан поменуо професор Мило Ломпар, подразумева солидарност, разумевање, међусобно помагање народа када се он нађе у невољи, а не потенцирање ексклузивитета и наивно упадање у игру режима у Београду који генерише поделе.
Србија је активно помагала борбу за стварање Републике Српске, трпела најбруталније санкције, оклеветана за најгнуснија непочинства, без обзира и на погрешне одлуке политичког Београда које се не смеју заборавити.
Српски народ не може да опстане на периферији уколико је матица сломљена. Тога сви морају бити свесни, а матица се у овом процесу од стране режима ломи.
Овај процес студентско/народног бунта покушава интегрално да делује унутар граница Републике Србије, покушајем да изврши синергију традиционалног и грађанског, одбацујући тезе од стране незналица да је грађанско једнако анационалном.
Корени либералне и грађанске Србије 19. века су биле предводнички таласи у испуњењу завета и повратка Србије на Косово, које је уследило 1912. године.
Варијетети традиционалног и грађанског су увек били присутни и то је природна ствар, али су око националних питања биле сапостојеће категорије.
Овакве поделе су генерисане из комунистичке партије која је изродила оба лажна политичка спектра у Србији и актуелни тренутак је покушај да избегнемо да нас незнање убије.
Такође, процес у Србији покушава да нас научи како да управљамо својим државним простором у миру, који такође са собом носи делатни приступ да се не изгуби оно што је борбом и толиким жртвама стечено.
Косовски завет је фундамент суштинског опстанка наше државности, не сме проћи подметање режима у Београду да Република Српска буде та сатисфакција за издају Косова и Метохије, ни она сама тако не може опстати. Зато је потребно више разумевања за све што се у Србији тренутно дешава, јер ће нас банални приступ ексклузивитета одвести у потпуни пораз.
Видовдан нас је поново подсетио на пут кога се морамо држати, као и на опасне трагове који воде у понор.
Ово мора бити период јединства традиционалног, који нас подсећа ко смо да се не би изгубили у сенкама садашњости, и грађанског, који подразумева корак са модерним светом на бази нашег идентитета.
Овај период такође мора бити изражен у јединству нашег корпуса и разумевања да се само снажна, јединствена и од издаје ослобођена матица Србија може залагати за легитимна права нашег народа у Републици Српској, Црној Гори, Македонији, где год Срби живе, као и да поштује, негује и афирмише јединство свих грађана који живе унутар граница Србије без обзира на верску и националну припадност.
Предстојећи период неће бити лак. Као народ смо суочени са унутрашњом окупацијом, подржаном од стране међународних фактора са свих меридијана, али упркос томе, та позиција носи и узвишеност — позицију саткану од правде, истине и слободе, па нову реалност морамо стварати сами.
Сасвим је сигурно да ће покушати да нас потпуно сруше, али је време да сви заједно покажемо да ми нисмо зид, већ темељ.
Живот има смисла само ако живи слободан човек.
Извор: Бранко Вељковић
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!